Књижевна награда „Она – Милица Стојадиновић Српкиња“ Петнаестог међународног песничког фестивала „Орфеј на Дунаву“ додељена је песникињи, есејисти и преводиоцу Вери Хорват.
Одлука о додели награде „Она – Милица Стојадиновић Српкиња“
У част достојанства женског песничког гласа и стваралачке самосвести
Жири Петнаестог међународног песничког фестивала „Орфеј на Дунаву“ доноси
ОДЛУКУ
да се књижевна награда
„ОНА – МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА“
додели песникињи, есејисти и преводиоцу
ВЕРИ ХОРВАТ
за оригиналност, креативност и достојанство женског песничког гласа.
Име Милице Стојадиновић Српкиње обавезује на поштовање оног женског песничког гласа који у српској књижевности сједињује осећајност и духовну снагу, језичку културу и стваралачку самосвест, личну судбину и одговорност према народу, књижевности и времену.
Доделити награду са њеним именом значи препознати ауторку чије дело не почива на пригодном истицању женског искуства, него на достојанству са којим се то искуство претвара у универзалну песничку вредност. Вера Хорват таквом захтеву одговара и својом поезијом и својим преводилачким радом: као песникиња која обликује сопствени свет и као преводилац који српском језику дарује гласове других култура. Вера Хорват је песник, есејиста, историчар уметности и преводилац. Међу њеним песничким и есејистичким књигама налазе се Дунавске таблице, Понт, Анђеоска руда, Зима у Венецији и Будвански акварел. Њене књиге превођене су на руски и енглески, а поједине песме и циклуси на италијански, грчки, македонски, румунски, турски и немачки језик. Као преводилац потписује тридесетак књига поезије са руског, енглеског, пољског, бугарског и других језика.
Њен песнички свет обележавају културно памћење, симболичко мишљење и способност да се предмет, мит, историјски знак или природна појава преобразе у слику унутрашњег искуства. Та ерудиција није терет песми: она је дубински слој из којег песничка слика добија ширину, док језик остаје прецизан и сабран.
Посебно место у њеном стваралаштву заузима књига „Дунавске таблице“, која самобитним говором реконструише праисторију и митове балканског тла, посебно Подунавља које доживљава као општи, али и лични завичај. О њеном стваралаштву писали су Радивоје Константиновић, Ристо Василевски, Злата Коцић, Олег Комков, феноменолог и преводилац Верине поезије на руски језик, као и Елка Њаголова, песникиња и и председница Међународне словенске академије књижевости и уметности и Нина Попова, потпредседница Савеза књижевника Русије, чији је члан и Вера Хорват.
Вера Хорват је носилац бројних песничких и преводилачких награда у земљи и иностранству. Дала је посебан допринос представљању савремене руске поезије на српском језику. Преводила је, често први пут код нас у засебним књигама, поезију Владимира Бурича, Александра Кушнера, Виктора Сосноре, Вјачеслава Купријанова и других значајних руских аутора. За Антологију руске поезије Александра Петрова превела је више од три хиљаде стихова различитих песника.
За превод књиге Повратак мору Виктора Сосноре добила је 2000. године награду „Милош Н. Ђурић“, једно од најзначајнијих српских признања за књижевно превођење. За српски превод Слова о походу Игоровом награђена је 2019. године у Москви признањем „Реч која повезује“. Године 2026. додељена јој је Међународна награда за превођење поезије „Коља Мићевић“ за 2025. годину, за вишедеценијску посвећеност превођењу истакнутих руских, словенских и светских песника.
ПРЕНОСИМО И ОБРАЋАЊЕ ДОБИТНИЦЕ НАГРАДЕ “ОНА – МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРПКИЊА”, ВЕРЕ ХОРВАТ:
“С обзиром да ова награда има вредност не само по сјају личности чије име носи, него и у погледу општедруштвеног значаја, као парадигма вечног „женског питања“ које и даље, а данас отвара читав низ запитаности и закључака.
Миличин живот био је дубоко повезан – и рељефно осенчен! – епохом којој је припадала по рођењу, али не и схватањима карактеристичним за другу половину деветнаестог века у нас. Њена драматично кривудава линија судбине као да је исписана правим романтичарским замахом; као у античкој драми, као у Вагнеровим операма, она проживљава огроман емоционални дијапазон: велику популарност публике на једној страни, али и фатални судар са неразумевањем њеног стваралаштва и мисије на другој.
Милица Стојадиновић, прва велика песникиња српске књижевности једна од најзначајнијих појава у српској књижевности 19. века. Била је полиглота, свестрано образована, говорила је и читала немачки, словачки, француски и италијански језик, тако да јој је стваралаштво светских класика било добро познато. Своју прву песму објавила је 1847. Године, oнa je, као и читаво њено стваралаштво, билa прожетa родољубљем. Током турског бомбардовања Београда 1862. године, слала је извештаје за стране медије, чиме је поставила темеље српског ратног новинарства.
Фатум, међутим, остаје фатум. Иако је била амблематски лик епохе – прва жена-песник у Срба која је будила националну свест и представљала јединствену појаву на нашим просторима, иако су у књижевним часописима објављиване њене слике и о њој се навелико причало у јавности – због њене лепоте и називали је “Врдничка вила”, и “Милица, лепа песмотворка”, остала је недовољно призната од стране критике. Јован Скерлић је својим оштрим пером прецртао свеколики њен допринос записао да је Милица Стојадиновић занимљивија “као књижевна појава но као писац”, и да је “њен трагични живот поетичнији нeго њено књижевно дело”. Да ли је у њему преовладао патријархални домострој који жену не види изван кухињско-салонских оквира или страх за опстанак мушке супериорности, остаје тајна. А она није хтела да се такмичи. Само да дода свој обол у ползу вољеног народа.
Познавали су је многи наши књижевници: Његош, Јован Стерија Поповић, Севастијан Илић, Бранко Радичевић, Љубомир Ненадовић, Јован Суботић, Ђорђе Малетић. О сваком од њих je писала добронамерно, али је ни један од њих, њених колега по перу, као по неком тајном прећутном договору или завери, није ни поменуо.
Истини за вољу, Вук Караџић је изузетно ценио Миличин рад. Она је за њега прикупљала грађу за народне песме и сарађивала на изради Српског речника, а он је од миља звао „моја кћи из Фрушке“. To, што је – ако је заиста – Његош рекао: “Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори” остаје на нивоу досетке и пуког усменог предања. Љубомир Ненадовић, велика љубав Миличина, плашио се, пак, да брак „двоје паметних“ неће дати добре резултате! Ни Јован Суботић, књижевник, правник и политичар, се није сетио Милице у својој Аутобиографији која иначе има преко хиљаду страница. А Милица је сусрет са њим доживела као чаролију.
Последње године свог живота провешће у Београду, у крајњој беди, заборављена од свих, усамљена и скоро на улици. Сви који су били њена интелектуална и финансијска подршка, а пре свега кнез Михајло Обреновић, отишли су пре ње. Сама и заборављена умире у 50-ој години живота. Сахрањена је на ташмајданском гробљу, на месту данашње цркве Светог Марка. Данас почива у породичној гробници у Пожаревцу. Познато је и то да је завршила живот трагично, у немаштини, заборављена од свих, па и својих најближих. Цена изузетности? Forza del Destino?
Али време, тај непоткупљиви судија, исправља историјске неправде. Неке људе предаје забораву, а неке – као што је то случај данас, враћа у фокус наше пажње. Милица је, како се каже у једној бајци, високо седела и далеко видела, и са своје куле на осами наслутила да ће будућност оправдати њене напоре да престигне своје сопствено време, које није могло/хтело да њену личност сагледа у пуном обиму.”
