Најпрестижнија награда Међународног фестивала поезије “Смедеревска песничка јесен” биће јој уручена током октобра ове године на Фестивалу. У образложењу жирија фестивала и у изводу из биографије издвојено је следеће:
Нанси Морехон (1944, Хавана, Куба) позната је као песникиња, есејиста, критичарка. Добитница је многобројних значајних награда и признања, међу којима издвајамо следеће: Главна похвалница за Чувени пејзаж на Међународној песничкој награди ,,Антонио Перес Боналде“ (Венецуела, 1992; Награда критике за књиге песама Похвала и предео (1997) и Заселак млинова (2000); Национална награда за књижевност (2001); Награда ,,Јари-Јари“ Њујоршког универзитета (2004); Медаља округа Баие-Махаут на острву Гвадалупе (као члан жирија Награде карипског Карбета); Одликовање „Guitana Tropical“ (које јој је Главна управа за културу Хаване доделила 2002); Одликовање „Ceiba Universitaria“, коју додељује Универзитет Оријента у Сантјагу де Куби (2002); Одликовање ,,Медаља Хосе Марија Ередија“, које додељује Секретаријат за културу (2002)…
Поетика Нанси Морехон гради се на четири линије: модернизма, постколонијализма, неоколонијализма и феминизма. На темељу афрокубанске традиције, спајају се модернизам и колонијална култура Шпаније са колонијализованом културом Кубе, градећи у том споју постколонијални модернизам. Стихови Нанси Морехон у општем откривају појединачни живот, док у појединачном живи културни модел општег. Категоријом појединачног уводи се јединствена естетика детаља. Ипак, песникињина визија, због поетике сећања, није ,,романтизам у малом“, већ визија епског замаха. Она се бави темама положаја жена у друштву, миграната, осликавајући савремено друштво у свим његовим парадоксима. Тако у песништву Нанси Морехон препознајемо различите културне моделе: повезују се кубанска, афричка, шпанска и култура кубанског егзила и црне расе, при чему просторне границе више нису битне. Кубанска песникиња изражава и афричке гласове, који децидирано изражавају проблеме ропства, колонизације и постојеће неоколонијалне контроле. Песникиња то превазилази стварајући књижевну националну историју у традиционалном смислу.
ОСТАЦИ КОРАЛ АЈЛАНДА
„Олупина која се види на обали
остаци су Корал ајланда“,
говорио је мој отац,
опчињен стубовима беле светлости
који су се издизали из црвенкастих јама
што су можда служиле као наочари
прамцу тог великог трансатлантског брода
за који отац тврди да је то био Корал ајланд.
Седимо у свакодневном аутобусу,
брзом и врућем као тај јули месец 1986.
Нисам хтела да га упитам зашто сам претрнула.
Зујање лептира ми није дало да постављам питања.
Отац ме је чудно погледао.
Јесмо ли нас двоје приступили препознавању
у тој химни прошлости?
Гледали смо се без речи.
Само сам слушала шкрипање таласа
о гвожђу који још увек штити Корал ајланд.
„Она олупина која се види на обали
остаци су Корал ајланда“,
говорио је мој отац и не гледајући у мене.
