Изложба Поетика унутрашњег начела: Естетика и истина у савременој уметности представља значајан уметничко-теоријски исказ који настоји да преиспита естетску срж стваралаштва у контексту савремене уметности. Аутор, Недељко Ристановић, развија концепт уметности као трансцендентног искуства у којем се сусрећу естетика, истина и духовна стварност. Његово промишљање полази од хришћанске теологије, али истовремено укључује и философске перспективе, укрштајући неоплатонистичке и хришћанске идеје са савременим естетичким дискурсима. Овај приступ омогућава разматрање уметности не само као дела визуелне културе, већ и као простора у којем се истина открива у динамици између материјалног и нематеријалног. Овакво постављање уметности у ширем егзистенцијалном контексту чини ову изложбу релевантном како за академске кругове, тако и за ширу уметничку публику.
Естетика као простор истине
Кључна премиса Ристановићевог стваралаштва јесте да уметност није само репрезентација видљивог света, већ инструмент унутрашњег начела које открива истину. Ова идеја је дубоко укорењена у платоновској традицији, где је лепота одраз онтолошке стварности и један од основних путева ка спознаји виших истина. Уметничка дела изложена у оквиру Поетике унутрашњег начела указују на могућност анагошког уздизања људског духа, односно преображаја посматрача кроз естетску контемплацију, што је у складу са хагиолошким и неоплатонистичким концептима сагледавања лепоте као одраза трансцендентног. Сам уметник истиче:
“У времену када је уметност сведена на експеримент и форму без суштине, тежим ка поновном откривању истине као темељног начела стваралачког чина. Не желим да уметност буде само концепт или игра симбола, већ простор где се човек сусреће са онтолошком дубином.”
Онтологија уметничког чина
Ристановићев рад може се сагледати и у светлу философије Мартина Хајдегера, нарочито у његовој анализи уметности као догађаја истине (Ereignis). За Ристановића, уметничко дело није само визуелна појава већ простор у којем истина бива откривена, при чему оно делује као медијум који доводи до егзистенцијалног сусрета посматрача са оним што надилази саму материјалност уметничког дела. Ово је нарочито видљиво у његовој употреби светлости и сенке, као и у односу фигуративног и апстрактног, чиме се тежи ка динамици између видљивог и невидљивог, пролазног и вечног. Његово сликарство тиме подсећа на процес откривања истине у феноменолошком смислу, где се истина не даје у потпуности, већ постепено бива откривена кроз уметничку форму и духовну интуицију.
Још један важан аспект његовог рада је теолошко-философска димензија уметничке интуиције, која се огледа у настојању да уметничко дело постане место откровења и сведочанства логосне структуре света. У том смислу, може се направити паралела са учењем Светог Максима Исповедника, који говори о логосном устројству творевине и позиву човека да кроз разумевање и созерцање препозна тај логос у материјалној стварности. Ристановићеве слике управо функционишу као визуелне метафоре овог логосног поретка, где се материјалност уметничког медија трансформише у знак духовне реалности, откривајући сложене односе између видљивог и невидљивог, пролазног и вечног. Овај приступ може се посматрати и у контексту неопатристичке мисли, где уметност није само акт стварања, већ и духовна мапа која води ка истинској спознаји.
Између иконописа и савремене уметности
Ристановићев рад стоји на пресеку традиционалног иконописа, савремене уметности и философије уметности. Иако није стриктно везан за канонски приступ византијској уметности, његова дела носе снажан утицај теолошког мишљења које је својствено иконопису, али се у њима истовремено огледа и сложена релација између сакралног и експерименталног у ликовном изразу. У својој анализи односа слике и истине, он преиспитује иконографске принципе и њихову примену у савременом контексту, истражујући могућност да се светотајинска димензија иконописа трансформише и прошири у савременим медијима и формама. Његов приступ подсећа на дискусије које су водили естетичари попут Павела Флоренског, који је у икони видео прозор ка метафизичкој стварности, али и на савремене философске анализе које доводе у питање границу између духовног и материјалног у уметничком стваралаштву.
Биографија аутора
Недељко Ристановић (1971, Шабац) је уметник и истраживач чији рад обухвата синтезу теологије, философије и визуелне уметности. Дипломирао је на Теолошком факултету у Фочи 2004. године, магистрирао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2013, а докторску дисертацију одбранио 2017. године. Као научни сарадник Академије СПЦ за уметност и конзервацију, активно учествује на академским симпозијумима у земљи и иностранству и аутор је бројних научних радова из области црквене уметности. Његова уметничка пракса укључује технике као што су уље на платну, акварел, суви пастел и цртеж. Излагао је на бројним групним изложбама у Београду и другим градовима региона. Живи и ради у Смедереву.
Изложба Поетика унутрашњег начела биће отворена у петак у 19.30 у Холу Центра за културу Смедерево и трајаће за посетиоце до 1. априла 2025. године. Пратиће је низ предавања и дискусија о улози естетике и истине у савременој уметности.
аутор текста: о. Дарко Стојановић
