Slika poljoprivrede kao najstarije privredne delatnosti poslednje dve decenije u mnogome je promenjena, a samim tim i poljoprivrednika, posebno kada govorimo o nosiocima poljoprivrednih gazdinstava. Od inertne, višedecenijske, jednolične proizvodnje u kojoj su vlasnici bili uglavnom stariji članovi domaćinstva, prerasla je u savremenu proizvodnju, punu inovacija i znanja i u kojoj se kao nocioci gazdinstva pojavljuju u sve većem broju mladi, obrazovani ljudi, okrenuti tržišnoj proizvodnji. To je upravo i cilj ruralnog razvoja članica Evropske unije, ali i svih ostalih zemalja koje teže toj zajednici.
Za razliku od evropske unije koja za podsticanje mladih da se bave poljoprivrednom proizvodnjom opredeljuje 50.000 evra, mada se najavljuje da će ta sredstva u narednom periodu biti i dvosruko veća, i u Srbiji postoje podsticaji, ali i grantovi iz fondova Evropske unije koji omogućavaju dodelu nepovratnih sredstava za nabavku mehanizacije, zatim za olakšanje pri kupovini određenih mašina i mehanizacije, ali i za izgradnju objekata ili prilikom nabavke stoke, sadnog i drugog materijala .
S obzirom na to da je i poljoprivreda postala digitalna, sa novim znanjima i inovacijama, naprednom tehnikom i tehnologijom, sve više mladih ljudi i u Srbiji registruju se kao nosioci poljoprivrednih gazdinstava. U poljoprivrednoj proizvodnji pronalaze način da ostvare dobit, lepo žive i budu svoji na svome.
U smederevskom kraju, u pomoravskom delu, gde je ratarstvo tradicionalna proizvodnja kojom se meštani vekovima bave, mladi bračni par Nikolić, Ivana i Miloš pre šest godina započeli su svoju savremenu farmersku priču. Ovaj sada dvadesetosmogodišnji mladi bračni par upoznao se u srednjoj školi, gde su pohadjali poljoprivredni smer i tamo se i zavoleli. Nakon srednje škole, uplovili su u bračne vode, a kako su i potekli iz seoskih sredina, Miloš iz Lugavčine, a Ivana iz Mihajlovca, rešili su da ostanu na selu i da svoju egzistenciju zasnuju na poljoprivrednoj proizvodnji. Ivana se tako pre šest godina registrovala kao nosilac poljoprivrednog gazdinstva u kojem se osim nje i njenog supruga poljoprivredom bavi i pomaže, najviše u prodaji i Miloševa majka. Bavljenje ratarstvom u porodici Nikolić nikada nije ni prekidano ali na samo šest hektara zemlje, koliko se nalazi u njihovom vlasništvu. Kako je ta površina bila nedovoljna za ozbiljniju proizvodnju, u selu su zakupili još 70 hektara obradive zemlje.
“Ove godine kao i prethodnih, tradicionalno smo posejali na svom imanju i na iznajmljenom delu ratarske kulture, kukuruz, pšenicu, suncokret i uljanu repicu. Uprkos suši koja je ove godine bila, kukuruz je rodio dobro, oko pet i po tona po hektaru. Što se pšenice tiče, ovogodišnji rod smo delimično lagerovali, oko 15 tona, ostalo je predato. Dobro je rodio i suncokret, iako je bila sušna godina. Osim ratarskih kultura, sejemo i povrće, na otvorenom i u plastenicima. Ove godine papriku smo posadili na otvorenom na površini od tri hektara, bostan, odnosno lubenice na četiri hektara, zatim krompir na četiri hektara. sve je rodilo dobro, osim paprike koju je deset dana nakon rasađivanja, grad skoro potpuno uništio. Samo za papriku za semenski materijal platili smo oko sedam hiljada evra. Tako smo u toj proizvodnji u minusu, jer nismo pokrili troškove sa rodom koji je ostao”, kaže ova mlada žena.
“Kupus sadimo preko cele godine i to rani, srednji i kasni. Sada smo počeli berbu kasnog kupusa “potomak”, kojeg smo posadili na tri hektara. I branje karfiola će biti uskoro. Zahvaljujući nabavci sistema za zalivanje “kap po kap” kao i rasprskivača, povrće se zaliva tokom cele godine i na otvorenim, i u zatvornim površinama”, objašnjava Ivana.
U dvorištu, oko kuće podigli su nekoliko plastenika pod najlonom u kojima seju luk, crni i beli, koji se sprema za zimsku i prolećnu prodaju na vezice, u januaru, februaru i u martu. Što se lubenica tiče, koje su ove godine posadili na pet hektara, Nikolići ne mogu da se pohvale, kako tvrde cena je bila niska, a i potražnja je bila znatno smanjena.
Ove jeseni Ivana i Miloš započeli su proizvodnju kiselog kupusa. Ukiselili su deset tona kupusa koji je već spreman za transport u markete za veletrgovine. Ukišeljene glavice isporučuju se u vacuum pakovanju, koje je vrlo atraktivno i traženo. Pokušaće sa tom proizvodnjom, zato što je prema Ivaninim rečima otkupna cena za sada solidna, 90 dinara za kilogram za prvu porudžbinu koju su već pripremili za isporuku. “Kakva će biti cena za sledeću turu, videćemo, objašnjava Ivana”. U svakom slučaju zarada će biti veća nego kod presnog kupusa, koji se već uveliko seče i šalje na pijace, a prodaje se od 20 do 25 dinara za kilogram. Kažu da je zbog takve cene proizvodnja kupusa nerentabilna, a da bi se isplatila ovogodišnja proizvodnja, odgovarajuća cena bi trebalo da bude od 35 do 40 dinara po kilogramu.
Njihov kupus, koji bi trebalo da se sa njiva skine oko 200 tona, svakodnevno se isporučuje DIS-u, a deo ide i u beogradske i pančevačke markete. “Što se tiče praziluka koji smo takođe posadili na otvorenom prostoru na oko hektar površine, stabla će se uskoro smeštati u trapove kako bi bio spreman za zimsku prodaju i sačekati veću cenu.”
Sa otvorenih površina, uskoro bi trebalo da skinu i glavice karfiola, sve dok ne počne seča tog povrća, obavlja se svakodnevno intenzivno zalivanje.
Do sada Nikolići nisu koristili podsticaje osim prošle godine kada su konkurisali za nabavku priključnih uređaja, konkretno za prikolicu koja im je neophodna za transport robe. Rezultate tog konkursa još očekuju. U njihovom domaćinstvu skoro sva poljoprivredna mehanizacija je zastupljena, radi se svaki dan ali kako Ivana tvrdi to obavljaju sa velikim elanom i zadovoljstvom.
Mogli su Nikolići da žive i rade i u gradu. Kažu dve minimalne ili nešto veće plate u industrijskom sektoru nisu dovoljne da njihova četvoročlana porodica živi lepo.
“Mora mnogo da se radi da bi se imalo i lepo živelo”, kaže Ivana, koja objašnjava da kada se dobro ispanira posao u poljoprivredi, može i da se odmara. Prošle godine odmor su proveli u Grčkoj, a nakon toga ponovo seli u svoje traktore i ostale poljoprivredne mašine kako bi završavali poslove. Ovi mladi srpski farmeri svakodnevno na poslovima u poljoprivredi angažuju šest žena. Imaju i radnike iz Požarevca koji priskaču u pomoć, kada je potrebno i kada se intenziviraju poslovi.
Ova mlada porodica nije jedina u njihovom selu, Lugavčini, koja se intenzivno bavi poljoprivredom i koja vidi svoju perspektivu u proizvodnji hrane i ostanku i opstanku na selu.
Generacijska obnova, jedan je od ključnih prioriteta nacionalnih strategija za razvoj i očuvanje poljoprivrede u celoj Evropskoj uniji i održavanje privlačnosti i vitalnosti ruralnih područja. Na taj način će se osigurati budućnost proizvodnji hrane, zaštita okoline i ruralnih krajolika. Ovakav model generacijske obnove, značajan je i za Srbiju, jer prema statističkim podacima srpska sela su sve starija, a mnoga su već i nestala zbog migracije stanovništva.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
