Narodne igre, pesme, nošnja, običaji, tradicija, deo su kulturnog identiteta jednog naroda. Kroz istoriju Srba, sve to nije bilo lako sačuvati. Međutim, uvek su postojali pojedinci, entuzijasti, zaljubljenici u svoju kulturnu baštinu, koji neguju, podstiču i čuvaju ono što je izvorno, srpsko, temelje našeg postanka i opstanka. Ovo je priča o jednom članu mihajlovačke porodice Lukić, Bojanu a mogla bi da bude i o njegovom ocu Radisavu koji je jedan od najplodnijih pisaca zdravica u celoj Srbiji i koji će takođe dobiti prostor u okviru ovog serijala. Bojan Lukić se celog svog života upravo bavi time, čuvanju srpske tradicije od zaborava. On je koreograf i koordinator za rad kulturno umetničkih društava na teritori grada Smedereva.
KAKVI SU BILI VAŠI POČECI, KADA STE NAUČILI PRVE KORAKE U FOLKLORU I GDE?
“Još kao sedmogodišnjak počeo sam da igram folklor u Mihajlovcu. Moj prvi koreograf bio je Dragi Cvetković, on je igrao kod mog oca Radisava, ranije kod Dese Đorđević. Došao je u školu sa namerom da napravi ansambl, odnosno dečiji program. Sećam se bio sam prvi razred, igrao sam u folkloru, koji mi je bio tada najveća ljubav. Nisam ni znao šta me čeka kroz život. Sada imam 48 godina, a u folkloru sam četrdeset i jednu godinu kao aktivan igrač. Otac je od 1985. godine, kada se renovirao Dom kulture u Mihajlovcu, kao upravnik preuzeo sve sekcije, dramsku, recitatorsku i kulturno umetničko društvo. Dramsku sekciju je tada vodio Siniša Bošković, moj komšija, izvanredan glumac, a po struci je građevinac, odnosno geometer. Osim mene i moj brat je počeo da igra u folkloru devedesetih godina, bio je u dramskoj sekciji aktivan i kada je došla smena generacija, ubacili smo ga u vatru i eto i on i dan danas igra, znači od devedesete godine”, kaže Bojan i nastavlja svoju priču.
“Učestvovali smo na mnogo manifestacija, od takmičenja sela devedesete godine u Leskovcu, preko emisije “Znanje-imanje”, 91. godine. Svuda smo učestvovali i u emisijama i u kvizovima koji su bili takmičarskog karaktera. Ja sam sa 15 godina počeo da radim sa jednom dečijom grupom, da ih učim nekim koracima, da postavljam neke koreografije koje je moj otac odradio, ja sam takođe to odradio i faktički postao umetnički rukovodilac sa 15 godina. Učio sam decu da igraju folklor. Nastavio sam da radim i kasnije da obilazim i pohadjam seminare kao umetnički rukovodilac u Vrdniku, Kosjeriću i ovde u gradu Smederevu kojih je bilo mnogo u organizaciji kulturno prosvetne zajednice. I tako sam ja to zavoleo, učio, gledao kasete kulturno umetničkih društava, kao što su “Kolo”, “Abrašević”. Ali najveći motiv bila su gostovanja Kulturno umetničkog društva “Mihajlovac”. Tako sam proputovao i uzduž i popreko našu zemlju i staru Jugoslaviju i novu , bio i u inostranstvu. Nema mesta ni grada, gde nisam bio u Srbiji. Kroz folklor sam stekao veliko životno iskustvo i mislim da kad bi se ponovo rodio, opet bih kolo vodio”, samouvereno će Bojan Lukić.
KAKO SE POSTAJE KOREOGRAF I KOLIKO KOREOGRAFIJA POZNAJETE ?
“Učio sam koreografije na seminarima, takođe i igre, a onda sam ja postavljao koreografije. Koreograf postaješ onda kada izučiš neki teren, na primer imate igre iz Jasenice, igre iz Beograda, igre iz Smedereva. Ja sam radio na terenu, kasnije sam upisao, tačnije 2009. godine strukovnu školu studija u Kikindi za pedagoga narodnih igara. Završio sam je 2013. godine i evo sada završavam i master studije. Jedini sam ja pedagog narodnih igara, kompetentan na teritoriji grada Smedereva i Podunavskog okruga, ali i šire. Zahvaljujući svemu tome što se radi u gradu Smederevu kada su kulturno umetnička društva u pitanju, 5. novembra biće polufinalno takmičenje kulturno umetničkih društava amatera Srbije u Centru za kulturu u Smederevu sa početkom u 18 časova”, najavio je Bojan.
KADA JE POČELO SNIMANJE TERENA I OZBILJAN, TEMELJAN RAD SA KULTURNO UMETNIČKIM DRUŠTVIMA U SMEDEREVSKIM SELIMA?
“Inače radnik sam Centra za kulturu Smederevo od 2017. godine. Centar za kulturu stoji iza svih tih uspeha, naravno zajedno sa gradom Smederevom, ali zahvaljujući pre svega Jasmini Vojinović koja je bila zadužena u Gradskom veću za ruralni razvoj i koja je pokrenula sela i rad kulturno umetničkih društava zajedno sa mnom 2017. godine.
Krenuli smo od sela do sela i tada je bilo šest registrovanih kulturno umetničkih društava i dva koja nisu bila registrovana. Od grada smo tada dobili po 50.000 dinara za svaki KUD koji se javi na konkurs. Mojim dolaskom 2017. godine počela je ekspanzija folklora u gradu Smederevu. Od tada do danas postoje 24 kulturno umetnička društva, skoro svako selo ima KUD i tamo gde ga nema, mladi idu u neko drugo selo da igraju kao što je to slučaj sa Binovcem, Badljevicom. Binovčani dolaze u Kolare i u Landol. Ostalo je da se u Kuliču i Šalincu do nove godine formira bar jedan KUD.
Svako kulturno umetničko društvo manje, a i veće, ima svoje sekcije gde nije zastupljen samo folklor. Postoje i dramske, recitatorske, muzičke , literarne sekcije koje KUD objedinjuje.”, objašnjava Bojan.
KOLIKI BROJ DECE I MLADIH LJUDI IGRA I AMATERSKI SE BAVI FOLKLOROM U GRADU SMEDEREVU?
Kada je reč o broju igrača, na primer Papazovac ima preko 150, ANIP ima više od 200 članova , pa možda i 300 sa veteranima. Veća kulturno umetnička društva kao što je Osipaonica ima 150 članova, Mihajlovac oko 100 članova, Lugavčina, Vranovo, Udovice, Lipe i ta veća sela i društva imaju od 80 do stotinu članova. Ne samo igrača ima tu i pevača i muzičara. Veoma bitna stvar je da od početnih 50.000 dinara 2017. godine koliko su društva dobijala, sada je ta cifra nekoliko puta veća po KUD-u, na godišnjem nivou. Iznos zavisi od toga koliko imaju nastupa, koliko članova, zatim koje igre igraju, gde nastupaju, da li imaju ili nemaju nošnju itd. Tako da smo napravili odličan plan I ono što je veoma važno sada skoro svako kulturno umetničko društvo ima po tri kompleta nošnje. Ranije smo se snalazili, skupljali smo sa svih strana, pozajmljivali jedni od drugih i vraćali. Sada svaki KUD ima svoju nošnju i kad dodju deca I učlane se u KUD, već imaju svoju nošnju. Mi smo i dalje tako umreženi da pozajmljujemo nošnju. Svi imaju šumadijsku, odnosno moravsku nošnju, a sa ostalom se pomažemo međusobno u zavinosti od koreografija koje se igraju.
Nema tog takmičarskog duha između KUD-ova i za to nema ni potrebe. Mi znamo sada ko je ko, ko koliko vredi i koliko može, sa čime raspolaže. Onaj ko ne može, mi mu pomažemo da opstane i da radi. Čak i neki članovi igraju u dva, tri seoska društva. I to je jedno drugarstvo i prijateljstvo koje se stvara. I ja potenciram da se deca druže međusobno. Evo proteklih kao i ove godine mi idemo redovno na Zlatibor, svaka dva tri meseca idu po dva, tri društva. Tamo borave po tri dana, druže se, nastupaju na trgu kod jezera, a u skladu sa programom TO Zlatibor i njihovim manifestacijama. Tako smo mo mi tamo napravili izuzetno dobru saradnju.
Danas u kulturno umetničkim društvima ima oko 3.000 igrača, velika je to armija. Mislim da je to jedna dobra priča, pogotovo na selu, jer u selima ne postoji ništa drugo sem kulturno umetničkih društava. Društveni život je sveden na KUD-ove i na eventualno fudbalske klubove.
OSIM NASTUPA U SRBIJI, SMEDEREVSKA KULTURNO UMETNIČKA DRUŠTVA NASTUPAJU I U INOSTRANSTVU. GDE STE SE DO SADA PREDSTAVLJALI ?
Kulturno umetnička društva koja nastupaju van granica naše zemlje su odlični reprezenti Srbije i svog sela i ambasadori culture. Imali smo dosta nastupa van Srbije, mogu da nabrojim neke kao što su Austrija, Italija, Slovenija, Grčka, Makedonija, idemo svake godine na Ohridski festiva, zatim u Grčku zahvaljujući pobratimstvu Mihajlovca i Velestina, koji iduće godine slave 30 godina pobratimstva. I to je stvarno istorijski događaj koji ćemo ćem sledeće godine da krunišemo jednom lepom akcijom.
RADITE U GRADU I VI I VAŠA SUPRUGA IVANA. OSNOVALI STE PORODICU, ŽIVITE U MIHAJLOVCU. DA LI STE U NEKOM TRENUTKU POŽELELI DA SE PRESELITE U SMEDEREVO I DA ŽIVITE U GRADU?
“U jednom periodu života od 2003-do 2005. godine živeo sam u italiji, u Vićenci i tamo sam boravio i radio. Tamo sam formirao prvo kulturno umetničko društvo na teritoriji Italije. KUD “Sloga” Vićenca postoji i danas i radi. Ja sam se vratio u Srbiju, ovde sam se oženio prošle godine i dobio sina Đorđa. Mislim da treba živeti u selu, ne treba se stideti sela, samo treba malo više da se uloži u selo, posebno u taj društveni život, ali i u infrastrukturu. Dosta je do sada uloženo ali treba još više, da bi mladi ostali na selu. Na žalost, kao coordinator za rad kulturno umetničkih društava obilazim KUD-ove po selima i primećujem da se manja sela gase. To ne smemo da dozvolimo iz razloga što je mnogo uloženo u njih , u škole u vrtiće u Domove culture. Taj društveni život treba očuvati po svaku cenu, jer ako izgubimo identitet kao selo, teško da može da se opstane i ostane, jer ljudi jedni druge povlače. Kad ode jedan, odlaze i drugi. Selo mora da živi, mora da se poštuje seljak I selo, inače teško će Srbija da opstane bez sela, to je neko moje mišljenje i moj stav.”
U VAŠOJ PORODIČNOJ KUĆI U MIHAJLOVCU ŽIVI NEKOLIKO GENERACIJA I SKORO SVI UČESTVUJETE U KULTURNOM ŽIVOTU SELA ALI I GRADA SMEDEREVA.
“U mojoj kući u Mihajlovcu žive tri generacije. Ja ću i svog sina pre svega da vaspitavam da živi tu, na svojoj dedovini, jer i ja sam tako vaspitan. Roditelji treba da utiču na svoju decu da vole i poštuju svoje ognjište. Međutim vremena se menjaju, ako moj sin jednog dana kada odraste smatra da treba negde da ode i da živi van Mihajlovca, imaće i tada moju podršku. “
“Moja supruga Ivana je takođe vezana za folklor. Ona je predsednica KUD-a” Veljko Dugošević” u Maloj Krsni i tako smo se i upoznali. I dvogodišnji sin Đorđe odlazi na probe, voli da se druži sa decom, videćemo da li će geni proraditi da i on bude folklorac. Svakako da ću ga usmeravati na neki zdrav, društveni i kulturni život. U dugogodišnjoj praksi primetio sam da neki roditelji greše u vaspitavanju dece. Na primer kada žele da ih kazne zbog slabijih ocena, oni im ne dozvoljavaju da dolaze na probe folklora umesto da im iz ruke uzmu telefon ili kompjuter. Umesto da kažu idi na folklor, tamo ti je zdravlje, jer ne tvrde džabe mnogi stručnjaci da od malih nogu treba da se igra folklore zbog toga što se pleše i tada se razvijaju svi mišići. Najbitnije je to da se deca formiraju kao zdrave ličnosti , da imaju razvijenu koordinaciju pokreta. Ja se maksimalno trudim da se spustim na njihov nivo, da radim sa njima, da ih usmerim na najbolji mogući način . Ne moraju oni da budu profesionalni igrači, neka budu amateri da znaju eventualno da odigraju kolo na veselju.”, završava svoju životnu I profesionalnu priču Bojan Lukić, čovek koji živi za folklor, ali i od folklora. I to je najlepši primer kada čovek spoji zadovoljstvo i profesiju i tada ne izostaju rezultati. A oni su vidljivi i jedinstveni na ovim prostorima, jer prava je retkost da jedan grad zajedno sa selima ima organizovano i funkcionalno kulturno umetničko društvo u skoro svakom selu.
Smederevska kulturno umetnička društva i ove godine učestvovaće na manifestaciji “Miholjski susreti sela”. Oni su već počeli. Prvi susret je održan u Skobalju, drugi će biti u Lunjevcu, a završna manifestacija je u Osipaonici 21. Oktobra, gde će biti takmičenje u pripremanju gulaša, srpske gibanice, a biće izabran i najbolji štand. Takmičiće se i kulturno umetnička društva, a biće izabrani i najbolji igrač, igračica, zatim najlepši par u nošnji, najbolji kec, kolovodja. Ovu manifestaciju finansira Ministarstvo za brigu o selu, tako da je ovo treća godina kako grad Smederevo na konkursu dobija sredstva u iznosu od 500.000 dinara.
FOTOGRAFIJE:BOJAN LUKIĆ I SDPLUS
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
