Kuće u Pomoravlju su uglavnom građene jedna pored druge sa okućnicama koje mogu da zadovolje potrebe poljoprivrednog domaćinstva, sa štalama, oborima i skladištima za stočnu hranu. Retka su domaćinstva koja se osnivaju na velikom porodičnom imanju. Kuća koja se izdvaja po lepoti svog okruženja i prijatnoj spoljašnosti je kuća Živorada i Dragice Dabić u pomoravskom selu Lugavčina. Ona nije sagrađena u centru sela, niti pored glavnog puta, već na imanju od tri hektara, skoro na kraju sela.
Kada se ulazi na imanje Dabića, sa asfaltnog seoskog puta, “dobrodošlicu” neznanim gostima najpre požele dva ne baš miroljubiva psa, koja prate svakog gosta skoro stotinu metara od kapije. Sa leve strane ovog prelepo uređenog dvorišta prostire se polje suncokreta, a sa desne strane pogled puca na divno uređen park sa dosta listopadnog, četinarskog i drugog drveća, ukrasnog grmlja, sezonskog i drugog cveća, u kojem centralno mesto zauzima ogromna stara lipa.
U dvorištu je čitav mobilijar za uživanje u hladovini, ljuljaške, ležaljke, baštenske garniture za odmor. Sa desne strane dvorišta u zelenilu i cveću ističe se kuća oker boje na dva nivoa. Ni premala, ali ni prevelika. Tu na desetak metara ispod ove kuće nalazi se manji objekat neobične konstrukcije, letnja kuhinja. Ispred nje, za baštenskim stolom među drvećem i cvećem u prijatnoj hladovini i još prijatnijem pogledu, dočekuju nas ljubazni domaćini, Živorad i Dragica.
Oni skoro nikada nisu sami, pogotovo tokom leta. U njihovu kuću rado dolaze meštani, rodjaci i prijatelji. Tako je i ovoga puta bilo, u gostima im je Lugavčanka Radica Stepić koja živi u Austriji, ali je često u svom rodnom kraju, gde se angažuje skoro uvek kada se organizuju dobrotvorne akcije, ali i kulturne aktivnosti sa Udruženjem žena “Prelo”. Dragica, domaćica ove kuće i imanja je dugogodišnja uspešna predsednica Udruženja žena “Prelo” koje učestvuje na svim manifestacijam u gradu ali i šire, a i sami su organizatori i domaćini manifestcije “Paprikašijada”, koja se osamnaest godinama uspešno održava u Lugavčini na Sportskom centru.
A sada da se vratimo priči o ovom domaćinstvu i njihovoj kući. Porodica Dabić bila je najbogatija u Lugavčini, pre Drugog svetskog rata, kada su imali ukupno 36 hektara zemlje u svom posedu. Kako naš domaćin Žika objašnjava došli su posle rata ljudi koji su mogli sve i svašta i oduzeli im svu imovinu. “Ovde je za strica i mog dedu pripala samo polovina ovog imanja gde se sada nalazimo. Jednog dana, sećam se, zatekao sam oca kako kopa i plače, i ta scena se meni urezala u pamćenje. Ja sam godinama nakon toga završio školu, zaposlio se, stasali smo svi, zaposlio se u Železari, dobio najpre prvi, pa drugi stan. Sinovi su počeli da rade, kupili smo još zemlje. Ja sam odlučio da se vratim u selo iz grada i da ovde živim i polako smo napravili prvo ovu vikendicu, i onda došli ovde. Iza toga je počelo da se razvija domaćinstvo sa baštom i voćnjakom na tri hektara. Jedne godine sam proizveo tri vagona jabuka”, objašnjava Žika, vraćajući se sa setom u prošlost kada je bio mlad, radno aktivan i fizički jak.
“Po struci sam diplomirani elektroinženjer elektronike i automatike. Bio sam stipendista Elektronske industrije iz Niša. Po završetku studija 1966. godine, imao sam brak i sina i otišao sam u elektronsku industriju da radim kao njihov stipendista. Tamo sam bio pet-šest meseci i pozovu me u vojsku. Otišao sam u školu rezervnih oficira raketnih jedinica u Batajnici, jer su tražili tu struku, ekektroničare. Tamo sam radio na radarima i na daljinskom upravljanju u vojsci. Moja supruga je gajila sina kod mojih roditelja, u centru selu kod sadašnje kafane “Stari drug”. Moja nekadašnja učiteljica uspe moju suprugu Dragicu koja je po struci laborant, sa dve godine radnog staža iz rodne Banjaluke, da zaposli u Bolnici u Smederevu. Nakon toga na mene su vršili pritisak da dodjem u smederevsku Železaru, koja je tek počinjala da se gradi. Ja sam bio u strašnoj dilemi, s obzirom na to da sam primao stipendiju tri godine i onda sam se konsultovao sa ljudima, razgovarao sam sa direktorom za kadrove šta bih ja radio u Železari, jer mi nije bilo baš sve jedno, završio sam studije sa desetkom.
Bio sam dobar đak, i u srednjoj školi sam bio odličan, završio sam Teslu, radio odsek . Moje studije su trajale efektivno četiri godine a gledano kalendarski šest godina, jer sam ostao bez para i morao sam da radim. Međutim ja sam polako odlučio da se vratim u Lugavčinu, a sve u plavoj uniformi dolazio, jer mi je Vojna pošta dozvoljavala izlaz kad god hoću. Odem kod direktora za kadrove i ispričam mu situaciju u kojoj se nalazim. On mi kaže:”Mi bi smo mnogo želeli da vi dodjete ovde”, ja mu odgovorim da mi nije sve jedno jer samo njihov stipendista i tako dalje, a on mi kaže “završićemo i tu priču” i dodaje “dodjite za nedelju dana”. I oni meni daju papir da me primaju u radni odnos i u papiru stoji da će Železara vratiti svu stipendiju Elektronskoj industriji. Zatim je direktor za kadrove razgovarao sa direktorom za kadrove iz Niša. Praktično Železara Smederevo je mene otkupila od Elektronske industrije iz Niša, kao fudbalere,” smeje se Žika, sećajući se tog vremena.
“Ja sam tu došao, počeo sam da radim, u početku je samo Visoka peć bila izgrađena, pola Železare je bilo izgrađeno, na primer, Čeličana je bila u početnom radu, ali mene su orijentisali za Valjaonice jer se najveća tehnika nalazi na Hladnoj i Toploj valjaonici. Sve u svemu ja sam u Železari radio, bio sam na specijalizajama i na nekim radovima po Evropi. Nisam bio jedino u Rusiji i to mi je jedino žao, ali sam skoro tri godine bio van Železare na raznim specijalizacijama, od Engleske, preko Holandije, Belgije, Zapadne Nemačke, pa do Mađarske gde sam često boravio. Bio sam 30 godina direktor elektroodržavanja Hladne i Tople valjaonice. Imao sam tri kancelarije i dve sekretarice,” vajka se Žika, grohotom se smeškajući na konstataciju novinara da je to bio lep život. “Velika je razlika u tome što ljudi ne shvataju, energetiku i elektroniku, to je dijametralno suprotno. Ja sam za elektroniku bio zadužen na Hladnoj valjaonici, a ubede me da preuzmem i energetiku, jer je čovek koji je vodio energetiku na Hladnoj valjaonici napustio Železaru i ja s obzirom da sam znao u prste Hladnu valjaonicu, ja to prihvatim.
Nije prošlo pola godine, kažu mi da preuzmem kompletnu elektroniku i energetiku na Toploj valjaonici . O sunce ti poljubim, i tako ja postanem direktor i bio sam 25-30 godina rukovodilac”, kaže Žika. Razgovaraomo u hladu prostraog dvorišta, u delu Lugavčine koji se zove Mlaka, pored Jezave, u kome uživaju domaćini ali i svi gosti koji se zapute kod Dabića. Žika nastavlja priču o izgradnji kuće, odnosno vikendice . “Kada smo odlučili da napravimo vikendicu, sam sam nacrtao projekat, uz veliku podršku gospođe Dabić, kroz smeh kaže naš domaćin, radio sam je srcem i dušom. Mi smo mnogo radili, osim naše dve plate koje smo imali, imali smo prihod i od poljoprivrede. Obrađivali smo zemlju oko kuće, a radili smo i jednu njivu u blizini, sejali kukuruz pod kiriju, svašta smo radili, sami kopali kukuruz Dragica i ja .
Jednom smo kopali kukuruz i uhvatila nas je kiša, onda smo se sklonili u kuću koju smo započeli, odnosno bio je završen samo prvi nivo i plakali smo od sreće, jer imamo svoj krov nad glavom. To je bilo sedamdesetih godina, nismo se libili ni jednog posla. Kada je Dragica počela da radi u gradu, moj otac je prodao tri krave i kupio nam fiću, otac je meni pomogao i ja sam bio strašno vezan za oca i za majku, priča kroz suze ovaj osamdesetogodišnjak. I možda me je ta jaka roditeljska veza usmerila da dodjem ovde. Kada smo podigli krov, napravili smo i pomoćnu zgradicu za moju radionicu i ostavu, jer smo na neki način počeli da se ovde kućimo . Lugavčina nije veliko ali nije baš ni malo selo. 1948. godine imala je 5000 stanovnika i pre deset godina je imala isti broj. Danas nema više od tri i po hiljade. Kada sam gradio kuću ovde, sve je rađeno parče, po parče i kamen po kamen. Hteo sam da pokažem i dokažem mojim Lugavčanima kako kuća u selu treba da bude na velikom imanju, ali vrlo mali broj ljudi je prihvatilo moju ideju. Ja sam ovo imanje kupio, jer sam prodao nešto zemlje u selu, koju sam dobio od oca. Na ovom imanju živimo ja i supruga, sinovi su u gradu sa svojim porodicama, ali se ovde često okupljamo. Ja i dalje mislim da ljudi ne znaju šta je čist vazduh, cvrkut ptica, kako izgleda zec, kako izgleda veverica. Ona nama dodje ovde u dvorište kad mi ručamo i trči po drveću.”
Kuća Dabića na kraju sela godinama je otvorena za prijatelje. Jedan od njih koji je ekranizovao žitelje Lugavčine, odnosno “građane sela Luga” je Žika Lazić, književnik i autor TV serija. “Živorad kao i ja, ali je stariji od mene, bio je oduševljen mojim idejama i davao mi neke savete i tako dalje. Inače Žika Lazić i ja smo se družili i kad god je moglo popodne ja odem kod njega i odemo da popijemo pivo ispred prodavnice. Sednemo na blokove od cigala i pričamo.
Pričali smo o svim njegovim knjigama koje je napisao.Toliko smo se sprijateljili da kad mene nema, on odmah vrti telefon i zove da pita gde sam, što me nema. On je vrlo kratko bio bolestan i meni je baš strašno bilo kada je umro. Dovodio je Žika Lazić neke pisce i glumce kod mene u kuću, a pri kraju života on se preselio u Lugavčinu i non stop je gostovao kod mene i ja kod njega. Ja sam mu pričao šta pišem i šta čitam, a on meni o onome šta radi”, objašnjava. O domaćinima, njihovom imanju i kući i njenim posetiocima bi moglo još dugo i naširoko da se piše i priča. Ona će ostati svakako kao primer dobro isplaniranog seoskog domaćinstva koje pruža komfor ali i zadovoljava potrebe svojih članova.
Porodica Dabić se za sada ne bavi seoskim turizmom, ali po onome kakav potencijal već postoji na imanju, uz nekoliko sadržaja koji bi mogli da se dodaju, ova privredna grana mogla bi uspešno da se razvije. Oni za sada ne razmišljaju o tome, ali možda će se time baviti neka od njihovih pet unuka, koje vole selo i rado dolaze u Lugavčinu.
Fotografije:SDPLUS
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
