Бошков и Томин Крст на Златном Брду
–Смедеревски Запис на Златном Брду-
1.Шта је Запис, значење и значај
Запис је дрво које представља светињу за насеље на чијем се подручју налази. За запис се бира крупно дрво које постаје запис чином освештења, када се у његову кору урезује крст. И то се дрво чува. Верује се да ће велика несрећа да задеси онога ко га посече или било како оштети. Гране не смеју да се ломе па чак ни да се отпале гране сакупљају. На њега не сме да се пење или под њим да спава.
Сматра се да је одржање култа записа наслеђе прехришћанских религија Срба када је запис/дрво имао улогу храма. Под њим се, као у храму, молило и приносиле жртве.За запис се најчешће бира храст, дрво посвећено Перуну – у старој словенској вери Богу громовнику, чијом милошћу пада киша која је благородна за усеве.
Запис има велику улогу у обредима везаним за литије, које се одржавају најчешће између Васкрса и Петровских поклада (прва недеља по Духовима). Литије као вид богослужења се организују на празник свеца коме се молитве упућују а најчешће је тога дана и заветина насеља која је у вези с неким претрпљеним несрећама (поплава, пожар, удар грома) уз молбу да се насељу то не понови и да се чељад, усеви и њихов род заштите од непогода.
2.Шта је Литија ?
Литија је у суштини Српска Слава. Литија је молитва уочи недеље и празника, на вечерњу, са освећењем хлебова ; Поворка верних са свештенством и црквеним барјацима, као манифестација побожности, о великим празницима (о црквеној слави, Богојављењу, Ускрсу, Спасовдану и др.). Поворка се формира као нарочито молепствије за престанак кише, суше, рата, какве заразне болести итд.
Обичаји код Срба
Као и српске породице и српска села имају своје славе (црквена слава, литија, заветина). Најраспрострањенија и најзначајнија је некада била заветина. И сеоска слава се празнује у част свеца заштитника села а сама реч „заветина“ наводи на помисао да је празник настао у вези са неким заветом. Суочени са неком катастрофом или несрећом која је задесила село (епидемија људи или стоке, град, поплава и сл.) сељаци су се обраћали неком свецу за помоћ, заветујући му се да ће празновати његов дан ако услиши њихове молитве и то су чинили сваке године.
За сељаке је то био и значајан друштвени догађај. Свечари су тога дана када је владало весело и свечано расположење, примали многобројне госте, а цело село је било домаћин. На сабору, или вашару, је свирала музика, играло се у колу, а млади су се упознавали и заљубљивали.
Религијска садржина заветине се састји у колективној молитви, која се најчешће одржава ноћ у очи празник, када се сељаци окупљају око светог сеоског дрвета Записа, или код цркве. Домаћин славе или свештеник запали свећу, узме кадионицу са тамјаном и окади све учеснике обреда, који моле Бога да им подари благостање у наредној години (богату летину, плодност стоке, добро здравље и др.).
Након тога следила је Литија, односно ношење крста
Формирала се поворка (углавном од мушкараца) по утврђеном редоследу, који није свуда исти. Крстоношама су подељени крстови, иконе, црквени барјаци (небо), и пошто би три пута обишли око главног Записа или цркве, учесници литургије би кренули у обилазак сеоског атара. Идући кроз поља, певали су и молили Бога да им подари довољно кише за раст усева.Опход сезавршавао код главног Записа одакле је и кренуо и ту се онда приређивала колективнагозба; ломио би се славски колач и део преломљеног колача се давао ново – изабраном домаћину славе, а остатак би појели присутни.
3.Смедеревске литије
Смедеревска литија одржавала се и у време деспота Ђурђа Бранковића (који је владао од 1427. до 1456. год.), а од 2002. године, према Скупштинској одлуци, другог дана Ускрса обележава се и слава града Смедерева.
О кретању најпознатије литије у Смедереву, која је полазила од цркве Светог Ђурђа и ишла до овог другог Записа, дакле до Крста, надахнуто је причала стара смедеревка, праунука Бошка Марковића, г-ђа Љиљана Марковић-Шаренац. Она каже да је уобичајено било да сви чланови поворке носе са собом нешто за oсвежење, уз обавезно ношење Ускршњих јаја !
„На други дан Ускрса пре Другог светског рата, а и за време рата у Смедереву је ишла литија после службе Божије у цркви, према утврђеном распореду : напред је ношен крст, рипиде, чираци, барјаци, затим је ишло црквено певачко друштво Слога. После тога ношено је небо, а испред тога налазили су се свештеници. На крају поворке били су представници власти и грађани. Литија се кретала поред Дунава, „Сартида“, до првог Записа на имању Јевремa Марића, смедеревског трговца, које се налазило на углу пута за Београд према Краљевом винограду. Један велики стари орах био је Запис на коме се урезивао крст приликом сваке литије. Пуна кола колача и др. ђаконија чекала је поворку. Сви су се ту послужили и окрепили, па би онда кренули пут Краљевог винограда, чије су капије биле отворене и пошто би поворка прошла кроз виноград, избила би на Горички пут. Тамо се налазио, на имању Бошка Марковића и данас постојећи Запис, где је литијаше чекало ново послужење, урезивање крста и пут натраг у варош, Горичким путем, улицом Девет Југовића и Кнез Михајловом. На овом путу литију су сачекивали грађани испред својих кућа и засипали поворку пшеницом, кукурузом и коцкама шећера. Дрво-Запис у винограду Ј. Марића, а и овај на имању Б.Марковића одавно је остарило и осушило, па је извађено, али су остали Крстови-Записи !“
4.Шта је Крст и његово значење
Крст – Симбол хришћанства
Симбол крста због хришћанства сви узимамо здраво за готово, иако не знамо његову историју. Хришћанска вера има много симбола, у почетку су то били цртежи рибе која је симболизовала чувену причу из јеванђеља, онда голобради младић, пастир који је симболизовао Исуса и голуб који је означавао Свети дух, али онај који се наметнуо као најпрепознатији јесте крст.
У западној култури крст је постао готово неодвојив од хришћанства, иако је то један од најстаријих и најобухватнијих симбола, он је много старији од самог хришћанства. Урезиван у камен или дрво или израдјиван од метала или кости, богато украшен или једноставно цртан, крст се појављује широм света.
Камени диск са угравираним крстом, пронађен је у пећини Тата у Мађарској, стар је по процени више хиљада година. Крст се као симбол налази у готово свим древним цивилизацијама попут Кине, Египта и Средње Америке, а чест је мотив и у афричкој уметности.
Сматра се једним од четри основна симбола, заједно са точком, кругом и квадратом, са којима је такодје повезан. Крст чини целовитост.
Укрштање две линије код њега може се сагледати као сједињење мушког (вертикална) и женског (хоризонталног) принципа. Ове две осе такође представљају димензије времена и простора, материје и духа, тела и душе као и еквиноције и солстиције.
.
Тек средином XX века преводиоци Јеванђеља су први пут употребили Kрсту описима смрти распећа. Многе слике приказују Христа како виси са структуре у облику слова Y (рачва) или са крста у облику Т, као и са познијег латинског крста где се попречна прегача налази отприлике на две трећине према горе. Ово је и поткованије историјски, јер римска пракса разапињања није чињена на облику крста каквог познајемо са икона распећа.Временом је латински крст постао главни симбол хришћанства.
Неки верују да се ово поклапа са постепеном тендецијом код ране цркве да се раздвоји духовно и материјално царство, у складу са Христовим речима, “Моје је царство небеско”.За хришћане је распеће исконски симбол, који представља Христову смрт, васкрсење, победу духа над материјом и искупљење човечанства, а не саму муку и искушење.Крст је и званично постао симбол хришћанства кад је римски цар Константин признао хришћанство као официјалну религију царства.
5.Бошков Крст-Запис на Плавинцу
У Смедереву постоје два Записа. Један је на Златном Брду, на средокраћи између Провалије и Павлице, а други у шуми Виле Обреновића. Место око Записа на Златном Брду је постало својеврсни градски топоним.
Златно Брдо (лат. Mons Aureus) је назив за косу која се пружа на десној обали Дунава, готово паралелно са обалом, узводно од града Смедерева. Прво је у низу узвишења које од равница : Панонске низије са севера и Поморавља на западу, рељеф претварају у таласасту Шумадију.
Северна падина, ка Дунаву и Банату, назива се Плавинац, има изузетан поглед, па је ту изграђен летњиковац династије Обреновић, где је посебно волео да борави краљ Србије Александар Обреновић. Преко целог дана је осунчано и има доста винограда. Грожђе Смедеревка са тог потеса има изразито златну жуто зеленкасту боју, па је по томе и брдо добило име.
Нанеких 4 километра од строгог центра Смедерева, на Златном Брду, налази се раскршће, где се пут, који долази из града, рачва на пут који води каселу Удовице и пут који води ка селу Петријево. Тачно на том раскршћу пре 136 година, прецизније 1882. године, двојица смедереваца, Митар Крстић и Бошко Марковић, подигли су спомен у облику Крста. Крст је направљен од храста који је на том раскршћу растао. На храсту је био урезан Крст, па је храст као такав прозван Записом.
У једном периоду храст је почео да се суши, а њих двојица, да би сачували само место као Запис, решили су да од њега истружу греде и да од греда направе Крст. Направљени Крст је био висок три метра, а при врху се завршавао у облику кишобрана направљеног од храстових дашчица. Да би себе и свој рад сачували од заборава, они су на хоризонталном делу Крста, слободном руком, урезали следећи текст : ”Овај спомен подигоше 1882. године Митар Крстић и Бошко Марковић”.
Тај Крст је годинама сматран за свето место и све до 1948. године до њега су долазле градске литије о Ускрсу. Нажалост, због лошег односа према Цркви и хришћанским симболима, који су после Другог светског рата владали у тадашњој држави, однос народа према вери и обичајима, полако се мењао (слабило је интересовање), и након 1948. године, литија је престала да долази овде. Значај Записа је временом бледео, али је Крст остао, па је велики део Златног Брда назван Записом. Тај знаменити Крст налази се на надморкој висини од 200 метара, а нешто даље је највиша кота Смедерева, пирамида нa Златном Брду, на 219 метара надморске висине, док се сам град Смедерево налази на висини од 78.5 метара.
Троугласта парцела, на којој је смештен овај споменик, као сакрални објекат, служила је као виградарско раскршће. Споменик је служио селу ради заштите од града и назван је Крст од леда. Њега су украшавали : пешкирима, чарапама, боцама вина и/или ракије, цвећем и плетивом разне боје.
Иначе, на сличним раскршћима Римљани су држали богињу Хекату са три лица, јер су веровали да њене статуе и храмови, штите путнике од несрећа. Вероватно, по узору на то и на излазу из града Смедерево, налази се овакво раскршће са новијим спомеником снабдеваним горе наведеним натписом.
Овај споменик, који ево има 136 година, имао је и другу намену, па је поред тога што је сматран Записом, сматран је и као заједнички споменик српским ратницима, који су на овој висоравни Павлице гинули у неколико последњих ратова, бранећи предграђе и град Смедерево.
Као једна од нај познатијих битака за слободу Смедерева вођена је на овом подручју о чему је надахнуто у свпјој књизи Митровданска битка 1914. гoдине, која је у литертури позната и под именом Смедеревски бој 1914.године, писао стари смедеревац и хроничар, потпуковник Славољуб Штерић.Иако се о Митровданској битци и победи мало знало и писало, остало је запамћено да је то била прва победа српске војске у Првом Светском рату ! Ево једног малог дела из његовог описа те битке и величанствене победе.
„Смедеревски бој од 9. новембра 1914. године наша историографија је, чини се, неправедно занемарила. Највероватнијезбог значаја и интензитета борби на Дрини и битке на Колубари, Смедеревски бој је дуго времена био на маргинама истраживања многих историчара, а историографија је тек од скоро исписала прве странице о овом, не само за Смедерево, значајном догађају.
Као што је познато, после атентата у Сарајеву, Аустроугарска монархија је објавила рат Краљевини Србији 28. јула 1914. године чиме је почео Први светски рат, који је трајао до 11. новембра 1918. године. У јесен ратне 1914. године за одбрану Смедерева био је задужен Браничевски одред са штабом у Пожаревцу. Смедеревски одсек одбране простирао се од ушћа Велике Мораве до потока Средњак код Орешца на Дунаву, а бранили су га трећепозивци, махом старији од 45 година.
Смедеревски бој, одиграо се два дана пре завршетка Дринске битке и недељу дана пре почетка Колубарске битке. У том боју, другог дана Митровдана, 09. новембра 1914. године, за мање од 24 часа, српска војска до ногу потукла је бројнију и боље наоружану аустроугарску војску. У 3 часа после поноћи Аустроугари су почели прелаз преко Дунава на простору данашње Старе железаре, а тадашњег расадника винове лозе. Положаје код Смедерева(Годомин, Карађорђевобрдо, Плавинац, Запис, Југово) покривали су војници Комбинованог пука трећег позива којим је командовао потпуковник Светомир Цвијовић.
Одсек борбе делио се на два пододсека ; леви од потока Средњак до ушћа реке Језаве, и десни од Језаве до ушћа Велике Мораве.Постојале су и три линије одбране. Прва линија била је уз обалу Дунава, где су ровови пратили ток реке, друга се пружала преко потеса Тарабе и Молеровог шанца до Провалије, док су трећу линију одбране чинили ровови на падинама Павлице и артиљеријски положај на Југову.
Међутим, велика победа је, на залост, остала засењена величанственим исходом Колубарске битке, пар недеља касније. Зато се мало ко и зна о овој славној Смедеревској битци“.
6.Запуштено и заборављено значајно Смедеревско знаменито место
Богато културно наслеђе Смедерева треба да се пре свега огледа у значајним културно-историјским споменицима, археолошким локалитетима, као и знатном броју стваралаца – уметника, научника, хроничара и њихових дела, чији стваралачки домети премашују простор који их је изнедрио. Однос према тим вредностима у битном опредељује наш однос према култури уопште.То је основа која се чини релевантном за развој културе у нашем Граду, јер су споменици културе сведочанство наше историје и развоја.
Наш Крст-Запис, као споменик културе, одн. знаменито место, углавном је препуштен зубу времена и у стању је које захтева већу бригу локалне заједнице, институција које се баве заштитом споменика, али и шире заједнице. Због људске небриге и зуба времена, део Крста који се налазио у земљи, трулио је, тако да се срушио 2010. године. Добронамерни људи који имају плацеве на Златном Брду, у његовој непосредној близини, организовали су се и Крст је поново усправљен, а део који је враћен у земљу је убетониран.
7-Бошко Марковић са Kрста
Према евидентним записима које је сачинио Владимир Марковић и рукопису његове унуке Маје Шаренац-Маравић, о родослову Марковића у Смедереву, познате су све чињенице о овом великом доброчинитељу, Бошку Марковићу са Kрста. Иначе, Владимир Марковић је унук Бошка Марковића, док је Маја Шаренац-Маравић његова чукун-унука.
Владимир Марковић (Чика Влада – како су га стари смедеревци звали) је био геометар у Смедеревској општини, тако да је учествовао у изградњи многих кућа и улица у граду, па је самим тим знао готово све о граду и смедеревцима. Маја Шаренац-Маравић је унука Владе Марковића, по ћерци Љиљани. Она је била дипл. правница и радила је у „Дунав“ осигурању, а активно се бавила и спортом- и одлично играла кошарку.
О свом далеком и легендарном претку обоје су истраживали и доста тога написали. И док је чика Влада писао о животу и раду свога деде, Маја је саставила и написала родослов свог чукун-деде Бошка Марковића.
Негде на почетку XIX века Бошко Марковић је у Смедерево дошао из Македоније и по занимању је био зидар (дунђер). Као такав учествовао је на изградњи (1850-1854. год.) цркве Свети Ђорђе у Смедереву, а као релативно лаган човек директно је радио на постављању крста на њој ! Када се добро „залебио и огаздио“ Бошко Марковић је купио кућу у којој је касније имао кафану „Девет Југовића“, а која се налазила у Кнез Михајловој улици 25. У то време многи смедеревски трговци су робу углавном набављали у Београду у великим магацинима, које су држали трговци – гросисти. Ту робу су им довозиле рабаџије, који су имали добра воловска кола, и који су се један дан у недељи окупљали у његовој кафани. Разлози окупљања због полска на пут Београда били су, што је кафана била осветељена и лепо уређена. Светло су давале карбитске лампе које је Бошко увео када још није било електричног осветљења.
Добротвор Бошко Марковић са Крста био је ожењем Маром са којом је имао 7-ро деце : 5 кћери (Фрусина, Милица, Наста, Лена и Даринка) и 2 сина (Љубомир и Душан).
У то време (средина и друга половина XIX века) многи смедеревски трговци, занатлије и имућни људи куповали су имања и подизали винограде на Златном Брду и др. бољим местима и тамо одлазили пешице или колима. Следствено томе и Бошко Марковић, као имућан човек и добар домаћин, почео је и сам да купује имања, па је тако купио и овај виноград на Плавинцу !
Бошко Марковић је 1840. године направио кућу у Кнез Михајловој улици 32, на самом углу на улазу у данашњу Србину улицу, коју је наменио свом старијем сину Љубомиру-Љуби, у којој је овај живео и радио. Наиме, у тој кући, која и данас постоји, у приземљу Љуба Марковић је уз помоћ свога оца отворио трговачку радњу мешовитом робом. Касније је његов син Бошко продао виноград на Плавинцу, али је и даље остао да живи у кући која је остала на истој адреси.
Од овог Љубомировог Бошка Марковића кућу су налседили, његови синови ; Љубомир и Петар, по пола. Нажалост, и један и други су преминули ; Љубомир 1993., а Петар 2006. године. Међутим, у тој кући и даље живе Марковићи : У једној половини куће, најпре је живео Владан- Љубомиров син-, а сада ту живи Никола- Владанов син-. У другој половини куће, до пре 5 година живео је Петар, а сада је ту његова супруга Радмила.
Малађи син Бошка Марковића са Крста је Душан, који је отац Владимира Марковића Чика Владе са почетка ове приче о Маковићима. Елем, Бошков унук Владимир по сину Душану, као свестрани спортиста и јако образован човек, важио је за човека који зна све о Смедереву, да је познавалац многих чињеница важних за историју града, те да је због тога и „део“ Смедерева. У младости бавио се активно спортом и био је прави атлета : веслач и пливач.
Владимир Марковић Чика Влада има ћерку и сина. Ћерка Љиљана је удата за једног од најбољих смедеревских фудбалера, инжењера Борислава Шаренца -Бора Шеки-, са којим има ћерку Мају и сина Божидара. По старом српском обичају, Влада је своме сину дао име – Душан. Тај Душан Марковић је данас многим смедеревцима јако познат лик, јер је он доктор Дуле, лекар опште медицине, који је у младости био наш најбољи одбојкаш ; игpао je у „Патизану“ и у репрезентацији СФР Југославије.
8-Тома Секулић
Томислав Тома Секулић рођен је у Београду, али цео свој живот живи и ради у Смедереву. Отац му је Брана, познати смедеревски шнајдер, који је у 60-,70- и 80-тим годинама XXвека био веома цењен међу младима као добар мајстор. Међу првима је у Смедереву пратио модне трендове и шио одела и панталоне, који су у том трентку били актуелни у читавом модном свету. Мајка Душица је свој радни век започела карајем 40-тих година у фабрици ”Милан Благојевић”, а завршила га је и отишла у пензију као радник Медицинског центра.
Томислав се, као машински инжењер, крајем 70-тих година запослио у тадашњем МКС-у и тамо радио у Техничкој припреми одржавања Топле ваљаонице, а касније и у Техничкој припреми погона Јапанске маказе. Крајем 90-тих година Тома је отишао из Железаре и са радом је наставио у својој приватној фирми. Тренутно је ангажован у приватној ординацији -Дерма Вита- својесупруге Славице, која је лекар већ 35 година, од којих је последњих 18 година ради у својој ординацији као познати и признати дерматовенеролог. Иначе, добротвори Тома и Славица имају двоје деце ; ћерку Марину и сина Уроша.
Обоје суљубитељи природе и велики део свогслободног времена проводе наплацу, који се налази на Златном Брду, за које обоје кажу, да је најлепша локација за викенд насеље у читавој Смедеревској општини.Његову лепоту и благородну локацију запазили су и стари Римљани, па су га они тако и назвали. Пошто је висина Крста-Записа била значајно смањена у односу на првобитну величину, он је као такав много изгубио на својој градниозности и лепоти. Многи грађани Смедерева, који су у ранијем периоду пролазили поред њега, добро се сећају да је он до 70-тих година прошлог века био у добром стању, када је изгледао много боље. Знајући то, Тома и Славица Секулић, донели су одлуку да га о сопственом трошку обнове и врате му некадашњи сјај.
И ове 2018. године, 26. августа Крст је обновљен и постављен, а почетком 2019. године, уредиће се простор око њега, тако да ће све да изгледа, знатно, знатно лепше него што је икад раније било. Обновљени Крст се данас налази на простору, односно на парцели старих смедреваца – фамилије Милана Димитријевића (Дранге). Тај простор на свом плацу даривала је Флавија Димитријевић, која на том раскрћу има своју викенд кућу у којој живи са својом мајком Драгицом.
Освештавање Крста обавиће се по православном обичају, у мају 2019.године.
Аутор: Смедерево
19.децембaр2018.г.
Никола Тасић Цале
Стари Смедеревац
Napomena :
“Dragi prijatelji, za ovu priču upotrebio sam i neke fotofrafije sa interneta. Ako ih neki autori prepoznaju i jave se – spreman sam da im objavim ime i naravno, da im se zahvalim. Srdačno, Nikola Tasić Cale, Stari smederevac”.
