Стари смедеревски хотели
Уводни део
1.Смедерево између два Светска рата
Смедерево је као град, у периоду између два Светска рата, имало између 11 и 12 хиљада становника и неки свој романтични зивот и имиџ два пута престоног града Србије ; деспотске и кнежевске. У периоду о којем се овде разматра стање и живот, Смедерево је имало све што и многи српски и европски градови. Наводи се сажето, а постоје и официјелани документи, да је Смедерево тада имало
*Државне и самоуправне установе и надлештва :
1) Градско поглаварство; 2) Начелство среза подунавског ; 3) Окружни суд; 4) Срески суд; 5) Реална гимназија, 6) Основна школа 7) Стручна продужна школа; 8) Занатска школа за раднике; 9) Женска занатска школа; 10) Државно тужилаштво; 11) Пореска управа; 12) Пошта, телеграф и телефон; 13) Царинарница И реда; 14) Бановинска болница; 15) Здравствена станица; 16) Стовариште управе државног монопола; 17) Дунавска станица управе државног монопола за извоз дувана; 18) Штедионица Дунавске бановине ; 21) Смедеревска жандармеријска чета; 22) Бановински лозни расадник; 23) Бановински воћни расадник; 24) Капетанија пристаништа; 25) Паробродске агенције Државне речне пловидбе,; 26) Железничка станица са ложионицом; 27) Архијерејско намесништво и 28) Катастарска управа.
*Знатнија привредна предузећа :
1) „Сартид”, 2) Државна железничка радионица , 3) „Економ+ Металор”, 4) Фабрика тканина,
5а) Смедеревска виноградарска задруга, 5б) Годоминска водна задруга, 5ц) Задруга за извоз грожђа, воћа и вина, 5д) Виноградарска-извозничка задруга
*Разна друштва :
1) Соколско друштво; 2) Коло српских сестара; 3) Народна одбрана; 4) Аеро-клуб; 5) Шаховски клуб; 6) Удружење резервних официра и ратника; 7) Студентско удружење; 8) Црквено певачко друштво „Слога” ; 9) Занатлиско певачко друштво „Ђурађ Бранковић”; 10) Радничка уметничка група „Абрашевић”; 11) Трговачко удружење; 12) Удружење занатлија; 13) Удружење националних железничара и бродара; 14) Грађански спорт-клуб „Ђурађ Смедеревац”; 15) Спорт-клуб „Сартид”; 16) Спорт-клуб „Железничар”; 17) Веслачки клуб „Сартид”; и тако до 38) Смедеревска трговачка омладина.
*Постојала су и ова привредна предузећа:
1) Смедеревска кредитна банка (основана специјалним законом 1871. године) ; и још 12 разних Задруга, па 14) Парни млин Јована-Ванка Коџаса; 15) Парна стругара и млин Бајинобаштенске индустријске банке; и 16) Циглана Бранка Јефремовића.
*Хотели и ресторани
Међутим, „Нинић“, „Јадран“, „Таково”, „Авала“, „Народна гостионица”, и „Бела лађа”, имају такође по неколико соба за преноћиште.
*Саобраћај Дунавом; Речна пловидба Краљевине Југославије,
*Саобраћај Железничким возом,
*Саобраћај Дунавом са Ковином,
Једна мала лађица сваког дана по четири пута долази из Ковина и враћа се натраг.
*Саобраћај у вароши,
На Пристаништу и станици увек има довољан број фијакера за путнике. На тргу пред Општинским домом има редовно неколико ауто-таксија, тако да се може у свако доба путовати у свима правцима.
*Цркве,
У Смедереву има две православне цркве, једна католичка и једна мојсијевска.
Смедеревска саборна црква
Године 1680. Цркву је посетио пећки патријарх Арсеније III, 1745. године патријарх Јоаникије, а 1791. године епископ вршачки Јосиф Шакабент. Разни натписи и урези у овој цркви изнели би читаву једну књигу. Један баварски краљ је уписао у једну фреску своје име овако : Его сум Степханус Бавариае Реx. Прича се да је ова стара Црква била некад затрпана земљом, па ју је неки чобанин случајно пронашао, тако што му се коза рогом закачила за неки крст у земљи.
2.Национализација и денационализација
2.1.Национализација
Национализација имовине или национализовање имовине је процес принудног (на основу акта власти) прелаза у државну својину крупних или свих привредних предузећа одређене привредне гране или целокупне индустрије, која је до тада била уприватном власништву.
Национализација имовине представља једну од првих и најрадикалнијих привредно-политичких мера готово свих тоталитарних држава, после преузимања власти. Законом о аграрној реформи и колонизацији 1945. године. у ФНРЈугодлавији су од приватних власника (сељаци и други власници, банке, предузећа, акционарска друштва, цркве) у корист државе одузети бројни земљораднички и неземљораднички поседи пољопривредног и шумског земљишта, као и земљишни поседи цркава, манастира, верских установа и задужбина. Национализација имовине се правдала „одузимање имовине ратним профитерима“, као и познатим левичарским ставом „Имовина је крађа!”
У ФНР Југославији, у два махарађена је национализација имовине.
а) Национализацијом имовине из 1946. године, која се наставила на већ увелико спровођену ратну и поратну конфискацију, дошло је до подржављења покретне и непокретне имовине, тако да након тога ни једно предузеће које је било од значаја за државу и њену привреду, није остало у приватним рукама. После тога (1948. године) окончана је имовинска национализација у привреди.
б)Други талас национализације имовине уследио је 1958.године када су у државно власништво прешли станови, приватне зграде и грађевинско земљиште у броју, односно површини већим од законског максимума.
Национализација имовине се односила на имовину како физичких, тако и грађанско-правних лица, како домаћих, тако и страних, укључујући и друштвене организације и удружења грађана.
2.2.Денационализација
Имовинска денационализација је процес супротан национализацији имовине. То је процес враћања приватним власницима имовине (у натуралном облику или у виду новчаног обештећења) која им је одузета на основу имовинске национализације.У сличном значењу користе се и термини “реприватизација” и „реституција“.
1) Хoтел ЛАФ
Хотел ЛАФ, одн. LOWE, према фотографијама из тог времена, саграђен је 1870. године на Дунаву, на углу улице Деспота Ђурђа (раније Дунавска улица) и Немањине, и био је европски уређен. Имао је велики ресторански део, спаваће собе на спрату, новине из страних држава, па је био и седиште страних трговачких агената, конзула и високих гостију.
То је иначе, био први хотел у Смедереву, а саградио га јеРаша Здравковић, звани Камараш, познати трговац сољу. Потребу за тим он је нашао у томе што је тада у Смедереву био жив собраћај на Дунаву, што су на Пристаништу била три штека за пристајање путничких и теретних бродова, па тако и три агенције. Надаље, у то време мудри трговац Раша, видео је да је у Смедереву било и доста трговаца, страних трговачких гената и представника фирми.
Der LÖWE – На немачком је ЛАВ, али фале две тачке на слову О ! Неком преводиоцу, или газди, се тада то ЛАВ свидело како звучи, па је онда то исписано ћирилицом као ЛАФ, што се на старим фотографијама и види ! О изградњи првог хотела у Смедереву и о његовим особинама, о животу у њему и у самом граду на Дунаву, у својој књизи “Променада старог Смедерева“, писао је др Славко В. Домазет, признати смедеревски хроничар и публициста. Он је помно забележио сећање и причу старог смедеревца Боре Максимовића – Чика Боре, савременика тог култног хотела, која се и овде делимично преносе.
Хотел ЛАФ је у то време остављао снажан утисак на посматараче и госте. На фасади зграде, више улазе, била је бела фигура лава (или лафа како се тада то изговарало), који лежи главом окренутом према Пристаништу. Између зграде иПристаништа био је парк, а у њему зеленило ; два реда кестена, клупе , стазе… Посетиоце су у ЛАФУ чекали јеловници са богатим избором хране, новине на нашем и више европских језика. Између многих пића, било је једно које је одавно нестало : менаж (пола кафа –пола млеко).
Хотел ЛАФ је имао фирму исписану ћирилицом и латиницом (на немачком). У њему се свирала музика увече, гостовала су позоришта идавале се прве биоскопске представе у Смедереву. Гости хотела ЛАФ биле су многе познате личности из уметничког живота ; ту су долазили и седели Ђура Јакшић, Бранислав Нушић, Јанко Веселиновић, Влахо Буковац, Петар Убавкић, чича Илија Станојевић и многи други.
Стоји записано да је и чувени путописац Феликс Каниц посетио Смедерево и да је тада одсео у хотелу ЛАФ. Хотел је био знаменит и по томе што су се у њему окупљали домаћи и страни предузетници, па су се ту могле наћи и стране новине ((Temps, Presse Wien и др.)
Крајем XIX и почетком прошлог XX века садашња улица Деспота Ђурђа звала се према реци која је поред ње протицала-Дунавска. У то време живот вароши текао је баш том улицом, па се и хотел ЛАФ појављивао на разгледницама. Записано је да постојеле три разгледнице са мотивом хотела ЛАФ : 2 су начињене за време његовог активног рада, а трећа је приказивала хотел као рушевину, након бомбардовања.
Прва разгледница са хотелом ЛАФ потиче из 1901. године,и она је посвећена посети Смедереву краљевког пара Александра и Драге Обреновић (Машин), након њиховог венчања.
Друга разгледница потиче из 1908. године и пише да ју је издао Алекса Ћирић. Она је снимљена са Пристаништа, тако да се лепо види лав изнад централна три прозора и непосредна околина. Испред хотела била је бандера са десет телефонских линија. Како у то време Смедерево није имало електричну струју, билијар се у ЛАФ-у играо уз светлост свећа.
Трећа разгледнца је са мотивом бомбардованог хотела ЛАФ, који је тешко страдао у време Првог светског рата 1915.године. То је сигурно последњи сачувани снимак ЛАФ-а, чији је један део нестао у бомбардовању. Славко В. Домазет је записао да је хотел ЛАФ касније порушен и да никада више није био обновљен.
Према истраживањима историчара постоји две верзије једног догађаја у вези боравком краља Милан Обреновића у Смедереву, а у вези је са хотелом ЛАФ. Једна је шаљива верзија и каже да су Смедеревски политичари хтели да га мало дуже задрже у граду. Да би га некако задржали у Смедереву, направили су му једну „зврчку“ : Наиме, претестерисали су даске у пољском клозету који је једини могао да буде краљу “на услузи”, када дође време да оде тамо где “и цареви иду пешке”. Када је сазрело време да кјраљ “крене царевим стопама” догодило се оно што је било неминовно : под теретом пристојно подгојеног владара даске су попустиле, а он се ускоро нашао до грла у – септичкој јами.
Друга озбиљна верзија говори о догађају -„Смедеревски намештај“. Тоје назив за удес краља Милана Обреновића у нужнику, за који неки историчари третирају као покушај атентата или само случајност, што никада није разјашњено. Инцидент се одиграо 6. октобра 1871. у Смедереву када се краљ Милан умало није удавио у фекалијама пољског клозета који се распао под његовом тежином.
Због неопходног уређивања и дотеривања, краљ Милан је морао да остане и да преспава у Смедереву. У историјским изворима постоји неслагање у вези с тим да ли је краљ тада одсео у кући извозничког трговца Цветка Видаковића, или код власника хотела ЛАФ Раше Здравковића.
2)Хотел ГРАНД
Хотел ГРАНД је заиста био „Еlgrande“ за Смедерево у своје време, када је изграђен у оквиру зграде Општинског дома. Зграда Општинског дома подигнута је између1926.и 1928. године, по пројекту руског архитекте Николаја Краснова у духу еклектицизма.Зграда је угаоно решење са основом у облику ћириличног слова Г. На фасадама доминира вертикална подела са 22 масивна фугована пиластра, између којих су великилучни отвори у приземљу, а на спрату низ правоугаоних отвора.Специфичностзграде су четири скулптуре које представљају персонификацију правде, рада, науке и културе, које се налазе наугаоном делу, на балустради изнад кровног венца. У Општину се улазило из Улице Краља Александра на главна врата, која су била на углу грађевине, па се широким мермерним степеништем ишло на спрат. Општинска управа је користила лево крило, окренуто према цркви.
Хотел ГРАНД је био на десном крилу и у њега се улазило прво у ресторан кроз двокрилна врата која су била по средини локала.Само се стари Смедеревци сећају да је све до Другог светскограта испред улаза у ГРАНД, пролазила Карађорђева улица са макадам подлогом којом се ишло у Улицу краља Александра, а одатле на Трг.Тек су после Експлозије урбанисти Изванредног комесаријата за обнову града Карађорђеву улицу продужили до раскрснице са Кнез Михајловом, и тако ослободили шири простор за башту хотела.
У ресторану су столови били постављени у два реда, лево и десно. Шанк је био у срeдини. Лево је био огромни простор за “главне госте”а поред шанка се улазило у кухињу. Како је та кухиња била добро опремљена: Ресторан ГРАНД-а је сем гостију увек имао на исхрани месечно и око 40-так претплатника. Породице професора, судија и других професија користиле су такву услугу ГРАНД-а, јер је за оно време тако добра и довољна количина хране коштала само 300 динара месечно. Претплатници су долазили или слали послугу у ГРАНД са, за то специјалним, посудама (3-4 шерпице на носачу).
У кухињи особље као на филму. Дуго година је главна куварица била госпођа Папа, јеврејка, тешка око 130 кг. Њена тежина је била и одлична реклама за кухињу ! Друго особље, углавном млађе жене, биле су задужене за помоћне послове.
Келнери су улазили у кухињу и на глас поручивали врсте и количине јела. Сви келнери су били школовани угоститељи. Међу њима је био и познати Миле гроф, кога је школовао предратни „Привредник” -чувено хумано друштво. Многи од њих су преко лета су радили у Београду-у Коларцу!
За специјалне госте као што су биле породице Штерић, Марић, Нинић, Нешић, Марковић, Батинић, Петровићи и Коџаси, могло је, уз претходну најаву, да се у “захтевном” делу ресторана “састави” неколико столова.
Музика на подијуму, зими унутра, а лети испред на тераси. Музичари су углавном били концерт мајстори. Од познатих свирала су браћа Кучера – Чеси ! Најстарији Кучера је био симпатични чикица. Свирао је контрабас и стално насмејан, ћелав и малог раста, по некада је за време свирања, симпатично играо око свог инструмента. Ретко су имали певачице. А када су и биле ангажоване отпевале би само 3-4 класичне ствари.Два лета је свирао и оркестар Перице Пажина чију су музичку групу чиниле његове свастике – Чехиње. Биле су атракција : младе, лепе, згодне а културне, уз то добри музичари : свирале су на виолини, флаути, кларинету, хармоници, па чак и харфи. Догађало се да неке вечери и обичних дана, са друштвом лумпује чувени Тоша Јефтић, апотекар, или браћа Штерићи са Батом Марковићем и Рашом Вучачанином. Тада се кафана затварала за друге госте.
На крају ресторана била су врата за одлазак у спаваће собе на спрату. Било их је 18. Један део је био окренут ка Карађорђевој улици а други, изнад ресторана. Бригу о собама водила је старија Мађарица са помоћним особљем.
Међу првим закупцима хотела ГРАНД и ресторана био је Александар Крамер а почетком 30- тих година њега је заменио чувени Симеон Елијас-Јеврејин. Смедеревци су га звали Сима Солунац.! Под његовом управом ГРАНД је стекао високи угоститељски реноме.
Симеон, Сима Солунац определио се за посао хотелијера, јер је волео друштво, песму, али је волео и да се коцка. ГРАНД му је омогућио да свој хоби користи у пуној мери. Барбут и табланет су биле његове омиљене игре. За таблића му је био партнера Божа Савић, лимар из Осипаонице. У 2-3 партије улагали су и по тадашњих 1.000 динара. Најзапаженије игре барбута биле су са адвокатом Чуругићем, кога је из Смедеревске Паланке колима довозио његов шофер и доносио ташну пуну пара. Причало се да их је увек било измђу 50 и 100.000 динара. Барбут су са Симом Солунцем играли и Божа Савић, Таса Симић, Раша Вучачанин, Добра Штерић-апотекар. Повремено је, у мање пара, играо и професор А.Јовановић, који је покушавао да користи неке системе из закона вероватноће, али је мало успевао да оствари неки добитак. И ма колико да је ко на коцки изгубио, сусрети су се завршавали заједничким вечерама уз песму и музику.
Ресторан ГРАНД је био познат и по биоскопским пројекцијама. Није познато када су у ГРАНД-у приказани први филмови, али је забележено да је 1929. године постојала елитна, засебна биоскопска сала у којој је било 100 места за столовима. У биоскоп се улазило из ресторана, а после пројекције гледаоци су излазили кроз врата која су била код одморишта на главном степеништу Општинског дома. Биоскоп је радио три пута недељно, а 4-5 пута месечно је мењан програм. Он је први у Смедереву почео да приказује звучне филмове 1. октобра1932. године. После Експлозије 1941. године биоскопска сала је реконструисана и грађевински одвојена од ресторана (Биоскоп у Светлост).У биоскопској сали организоване су и приредбе, забаве и др. прославе.Какве су то биле приредбе ! Својом отменошћу ни мало нису биле испод нивоа предрадних забава у београдском Аеро или Џокеј клубу!
Хотел ГРАНД је одмах после ослобођења 1946. године национализован, па му је име промењено у Хотел „Сутјеска“, а убрзо је добио и ново име „Москва“, које је задржано све до1948. године, када му је после Резолуције ИБ поново враћено старо име.После национализације за првог управника је постављен познати предратни угоститељ Влада Ристић -Доларац. Био је то добар избор јер је Доларац успео дуго година да одржи пређашњи реноме ГРАНД-а.
Крајем 50-тих година XX века целокупно угоститељство Смедерева је преузело предузеће УП “Јединство” у оквиру ког је пословао и ГРАНД. Већ 60-тих година хотел више није радио, јер су хотелске собе претворене у канцеларије, а ресторан језадржао елитни градско угоститељски реноме, све до изградњехотела “Смедерево” 1967. године у Синдикалном парку.
Крајем XXвека дошло је до слабљења привредне позиције угоститељског предузећа “Јединство”,аодржавање објеката ГРАНД-а је било све слабије, па јеОпштинска управа, као власник објекта, ускратила УП “Јединство” даље коришћење. Дуго није нађен нови закупац.
На срећу Смедереваца, посебно љубитеља кафанског живота, 2004. године се појавио нови закупац–београдскиугоститељски конзорцијумПЕРПЕР, реконструисао и уредио салу ресторана, повећао број места отварајући и галерију, осавременио понуду кухиње и пића и најзначајније–подиго ниво угоститељске културе, па је ресторан, под новим именом ПЕРПЕР-ГРАНД поново постао савршено место за окупљања у дневним и вечерњим сатима. ПЕРПЕР-ГРАНД је радио до 2011. године, када су власници утврдили да више није толико економски исплатив као на почетку, па је овај репрезентативни угоститељски објекат остао затворен све до2013.године. Тадага јеУправа града предала на трајно коришћење угоститељском одељењу “Економско трговинске школе „ у Смедереву, која га је уредила као “Градску кафану ГРАНД”. У тој кафани сада ученици (конобари, кувари и посластичари) обављају своју редовну праксу, а корисници уживају у понуди и услузи на нивоу “како пише у уџбеницима угоститељства”.
3) Хотел НИНИЋ
Једне од најстаријих зграда у ужем центру Смедерева су зграда старе Општине и некадашњи хотел НИНИЋ. Према пројекту инжењера архитектуре Милије Нинића године 1928., једној од центарлних улица Смедерева, изграђен је хотел НИНИЋ.Tо је леп пример градске архитектуре у историцистичком духу двадесетих година прошлог века. Главна фасада изведена је у духу водећих архитектонских стилова треће деценије XX века, и представља леп пример градске архитекуре под утицајем Модерне.
Фасаде спратног дела рашчлањене су по вертикали и низом фугованих пиластера између којих се налазе прозори. Својим положајем на Главном градском тргу има изузетну амбијенталну вредност.
То је зграда подигнута после Првог светског рата на месту где су до рата били локали, њих 5-6, које је подигао Алекса Нинић. После рата и годинама иза њега, то је била гомила цигала – и све тако до 1929.године. Алексин син, инжењер Милија Нинић, примио је ратне обвезнице на име ратне штете, па је од новца добијеног њиховом продајом и зајмом дибијеним од Хипотекарне банке у Беогаду, почео да гради хотел НИНИЋ.
Инжењер Милија Нинић је у то време живео у Београду и радио као начелник Министарства грађевине, долазио је у Смедерево само недељом, па је целокупне послове око изградње пренео на млађег сина Ивана, кршног мадића, усправног и стаменог, који је имао надимак Соко. Иако је имао само 17 година, судија неспорних дела Смедеревског првостепеног суда 5.октобра 1929. године, констатовао је да је отац Милија отпушта испод родитељске влсати сина Ивана и сходно томе Суд га је пре навршене 21. године прогласио за пунолетног.
Радови на изградњи објекта убрзо после тога су почели и текли су напоредо са радовима на изградњи Општинског дома. На спрату је било изграђено 14 једнокреветних и двокреветних соба. Инветар је набављен из Словеније, а столицем њих 260 ком. наручене су из Вараждина, док су столови били направљени у Смедереву. Први закупци хотела били су Мика Торбаревић и Милан Младеновић, који су му плаћали 7 хиљада месечно. Кад су они отишли у Београд, нови закупац хотела постао је Драги Бодгановић, бивши трговац, а кад је и тај закуп престао Милија је цео локал изделио у 5 мањих пословних просторија. Ту су сада биле кафана, берберин, трговина мешовитом робом, електричар и продаја карата за аутобус.
Занимљивост: У хотелу НИНИЋ 5. децембра 1931.године основан је први Смедеревски шах клуб. Милија отац био је шахиста, а синови Милија-Бата и Иван-Соко су годинама били најбољи шахисти у Смедереву. Oовој занимљивости, и о самом хотелу НИНИЋ, у својој књизи “Променада старог Смедерева“, писао је др Славко В. Домазет, признати смедеревски хроничар и публициста, из које се и преносе неки сегменти.
Наследници ранијих власника управљали су спратним делом зграде, док је приземље национализовано у другом кругу одузимања приватне имовина 1958.године
После Другог светског рата и ослобиђња Смедерева, након национализације, у пиземљу зграде хотела НИНИЋ наалазили су се : Трвинска предузећа Равни гај и Самоизбор, а онда и Галерија савремене уметности.
1) Настанак и оснивање Трговинског предузећа „ДУНАВ“ а.д., везује се за 1949. годину,када је основано прво Градско трговинско предузеће „Напредак“,које је као самостално предузеће постојало све до 1961. године. После убрзаног развоја трговине и интеграционих процеса у Смедереву,1961.године долази до интеграције „Напретка“, „Равног гаја“ и „Робног магазина“ у јединствену трговинско предузеће „Равни гај“.
Предузећа „Пламен“ и „Металургија“, која су пословала на подручју града и општине 1965. године интегрисали су се у јединствено предузеће „Металургија“.Стварањем повољног привредног амбијента два највећа предузећа уобласти трговине„Равни Гај“ и „Металургија“, 1974.године, интегрисали су се у још веће предузеће под називом Трговинска радна организација „ДУНАВ“, у оквиру које је пословао и култни Самоизбор.
2)Галерија савремене уметности Смедерево, основана 1999. године, и временом је профилисала своју програмску оријентацију и дефинисала циљеве базиране на промоцији највиших уметничких и културних вредности. Годишњи програм Галерије је дефинисан тако да отвара простор за иновативност, истраживачко и критичко деловање кроз презентацију најразли- читијих уметничких сензибилитета и медија.
Нажалост, године 2018. у поступку ретитуције зграда Нинић превоснажном пресудом враћена је наследницима породице Нинић, па је Галерија пребачена у матичну кућу – у Музеј. Наслдници породице Нинић спратни део зграде су продали, а нови власници су тај простор, претврили у Nikolas Grand Apartments.
На молбу Музеја, а и на основу исказане потребе за постајањем Галерије, говори се како је Градска управа донела одлуку да од наследника и власника зграде Нинић, одкупи приземни део зграде и да поново Градску галерију врати на старо место, на Трг републике.
4)Хотел АВАЛА
Хотел АВАЛА санграђен је 1932. године у улици Дине Манчића бр.7. и један је од старих и познатих хотела у Смедереву имеђу два Светска рата. У то време у Смедереву већ су постојала два хотела ; ГРАНД и НИНИЋ у самом центру града, а у непосредној близини цркве Свати Ђорђе.У граду Смедереву тада је живело нешто више од 11 хиљада становника!
Хотел је саградио хотелијер Милан Павловић са својом супругом Милицом. Иначе, Милан Павловић рођен је 1884. године у Краљеву и тамо је већ био ожењен, из ког брака је добио ћерку Милу. Пошто се развео од те жене, дошао је у Смедерево и овде се оженио са лепом и младом девојком Милицом Ристић из Лугавчине, која је рођена 1896.године. У овом другом браку са Милицом, Милан је у Смедереву изродио два сина, Петра и Зорана.
Хотел АВАЛА је у великој експлозији муниције у Смедеревској Тврђави,5. јуна 1941. године био јако оштећен и није био у функцији.
После те велике експлозије обављено је формирање Изванредног комесерјата за обнову Смедерева, а за Извршног комесара постављен је Смедеревац Димитрије Љотић као представник Савета комесара. На основу уредбе о извандерним овлашћењима за обнову Смедерева, Изваредном комесару Д.Љотићу , “све власти и органи дужни су ставити се на располагање и испунајавати његова овлашења издата у делокругу деловања њгове надлежности”.
Општина града је дошла под власт Изванредног комесара. Као подређени органи, Изванредном комесару за обнову Смедерева стављени су делегати Министарства финансија, грађевина, народног здравља, исхране и социјалног старања.Тада је Д.Љотић добио овлашћења да по кратком поступку изврши измене одобреног генералног плана Смедерева. Основан је фонд за обнову у који су имали да се прикупљају средства одобрена од Државе, Дунавске бановине и Смедеревске општине, који ће у ову свпху закључивати и посебне зајмове.
Тек формирани Изванредни комесерјат за обнову Смедерева био је смештен у згради Задужбине, у градском Поглаварству, где су били архитектонски биро, геодетски биро и комасациона комисија. С обзиром на стање разрушеног града и општу животну оскудицу у ратним временима, велики број грађана искористио је право да добије зајам, или помоћ, или једно и друго. Поднето је око 900 захтева надлежној комисији за процену штете, а за добијње зајма Комесеријата било је прописано седам услова.
Током обнове Смадерава, у периоду од 1941. до 1943. годинеи Милан Павловић је поднео захтев Фонду за обнову града и искористио средства, па је 1943. године обновио свој хотел и поново га ставио у функцију. Према подацима Регионалног Завода за Заштиту Споменика Културе, М. Павловић је тражио зајам од Фонда за обнову, а Никола Деђански му је урадио архитектоски пројекат зграде хотела АВАЛА у стилу Модерне.
Одмах по Ослобођењу 1946. године Милану Павловићу сва имовина је конфискована, а у другом кругу одузимања приватне имовине, његов хотелАВАЛА1960.године је нациналиован, и за потребе државе ФНР Југославије, претворен у Дом Југословенске Народне Армије. Код великог броја смедереваца зграда је била позната као Дом ЈНА, а за старе Смедеревце то је и даље била АВАЛА, а тај крај и даље “чесмица” ! Та пумпа се види на слици 2), док се на слици 5) и данас виде стилизована ћирилична слова : хотел авала.
Старији Миланов син је Петар Павловић, јако познат под надимком – Пера Крка, који је био дипломирани правник, адвокат и велики љубитељ спорта у Смедереву. Завршио Основну школу и Гимназију у Смедереву, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1962.године. У Народном одбору општине Смедерево био је секретар у сазиву од 1963. до 1967. године. У Смедереву је отворио и водио адвокатску канцеларију од 1967.до1976.године. Када је напустио Смедерево у луци Плоче био је директор правних послова (1979.-1982.г.), а у Београду је био секретар у Институту друштвених наука (1982.-1986.г.), као и у „Инвест импорту“(1986.-1991.год.). Један је од оснивача (1990.г.) и више година био потпредседник Српске либералне странке и члан Лиге за реституцију и заштитуљудских права. Петар је био велики заљубљеник у спорт, учесник и организатор спорских манифестација и приредби у Смедереву. Ентузијаста пливачког спорта и активни учесник оснивања пливачког и вартеполо клуба 1958.годуине (трећи у Србији !). Пера Крка има ћерку Милану.
Млађи Миланов син је Зоран Павловић, познатији под надимком – Зоран Пусац, који је био дипломирани правник, адвокат и такође велики љубитељ спорта у Смедереву. Као и његов старији брат, завршио је Основну школу и Гимназију у Смедереву, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1964.године. У Смедереву је отворио и водио адвокатску канцелариј у дужем временском периоду, јер је био један од најбољих адвоката у граду.И Зоран је био велики заљубљеник у спорт, учесник и организатор многих спорских манифестација и приредби у Смедереву. Као велики спортски ентузијаста, са својим братом Пером Крком, био је активни учесник обнављања рада стонотениског клуба. Зоран Пусац има ћерку Александру.
Због мноштва лепих догађаја у Дому ЈНА, који су се у њему остварили и/ или одвијали, потребно је и о томе овде рећи неколико реченица.У великој сали са већом бином, одржавале су се многе приредбе, рецитали, музичкиконцерти, дечије представе, подела Новогодишњих пакетића, дочеци Нових година,…али су најзначајније биле игранке са живом музиком,тада познатих Смедеревских музичара. Игранке су се одржавале суботом и недељом увече, уз посету колико мушких, толико исто и женских особа. Мушкарци су морали да буду пристојно одевени са обавезним сакоом, а девојке су морале на ногама да имају ципеле салонке (Чизмице се нису смеле носити у сали на игранци !).
У једном делу Дома постојао је и бифе у коме су се могла пити алкохолна и безалкохлна пића, по веома приступачним ценама. Најпопуларнија пића били су вињак и шприцер, и култна кокта! У башти Дома ЈНА, постојали су и : бина за музику, подијум за игру (плес), отворени цветни сепареи и права куглашка стаза.
Током 2016.године хотелијер Милан Пaвловић је рахабилитиван, па су наследници из породице Павловић поднели захтев за покретање поступка реституције, одн. повраћаја имовине. Постоји информација да је имовина делимично враћена наследницима, али они наравно нису задовољни тим решењем. Недавно су и војне власти (војни правобранилац) уложиле жалбу Суду на то решење !?
5)Хотел ТАКОВО
На самом углу улица Деспота Ђурђа и Нушићеве и данас налази се зграда, коју је 1934. године саградио Миливоје Стошић Шојка за своју кафану и хотел, под именом ТAКОВО. Близина Дунава и Пристаништа, долазак и пристајање разних бродова,теретних и путничких, чинила је да он добро ради и послује.
Хотел ТАКОВО Миливоје Стошић Шојка
Миливоје Стошић Шојка, рођен је 1895. године у Смедереву. Миливоје Шојка је приземљу своје зграде држао кафану, а на спрату су биле собе хотела ТАКОВО, при чему му је активно помагала његова супруга Боса.Са њом је изродио ћерку и двојицу синова: Радмилу, Младена и Косту. Ћерка Радмила, као хедикепирана, није била удавана и није имала деце, док је син Младен био ожењен и имао је три сина ; Косту, Ненада и Петра.
Како се кафана ТАКОВО налазила преко пута Кеја на Дунаву, била је често свратиште старих Смедеревских рибара.Собе хотелаТАКОВО у спратном делу зграде, биле су квалитетно опремљене и готово увек пуне гостију, јер је он био на прометном месту, па је стога био и врло популаран. Колико је познато и кафана и хотел ТАКОВО радили су до почетка Другогсветског рата, па делимично и у току самог тарајања рата- до Ослобођења. О том високом рејтингу Шојкине кафане и хотела сведочи и једам чланак из послератне „Политике“.
Непосредно после Другогсветског рата зграда је 1946.године, нацинализована у првом кругу и предата је Градском одбору на управљање и коришћење. Један мањи део зграде остављен Миливоју Стошићу Шојки да са својом породицом станује и живи у њој.
О угледној породици Миливоја Стошића Шојке, о кафани и хотелу ТАКОВО, са пуно поштовања, говорио је стари смедеревац Радомир Панић Пања, правник и службеник ДБ-а, при СУП-у у Смедереву. Наиме, његов отац Коста, чувени трговац и Миливоје, кафеџија и хотелијер Миливоје, били су другари и кумови између два Светска рата, па је по њему и један од Шојкиних синова добио име.
1) Према писању у Енциклопрдији Смедерево, већ 1946. године успостављен је Интернат Металуршке индустријске школе ученика Железаре (у ученичком жаргону МИШ). Смештај и преноћиште је било у улици деспота Ђурђа у собама бившег хотела ТАКОВО познатији као Шојкина кафана, и згади Старе царинарнице. Када је изграђена Самачка зграда у Карађорђевој улици тамо су из ТАКОВА. пресељени мушкарци, а девојке су остале у згади Старе царинарнице, која је после тога све до 1948. године била Индустријска школа и њен Интернат.
2) У приземној великој просторији, у којој је пре рата и у време рата, радила кафана ТАКОВО, после пресељења Интерната, у тим просторијама била је смештена тадашња Служба за Државно социјално осигурање, како се то у народу називало. Наиме, године 1950. донет је Закон о социјалном осигурању радника, службеника и њихових породица, чиме је окончан процес развоја социјалног осигурања као државног осигурања. Законом је било одређено да се плате радника и службеника не могу оптеретити доприносима за социјално осигурање, а поступак за остваривање одређених права покретали су, по службеној дужности, надлежни органи.
3)Током шездесетих година прошлог века у згради Миливоја Шојке налазио се и првиОмладински дом у Смедереву, који је био првенствено посвећен омладини. У оквиру своје делатности, Омладински дом имао је задатак да организује бројне програме у области друштевх догађања, уметности и културе, концерата, забаве као и образовно – дебатне програме. Као куриoзитет наводи се : Писац ових редова се радо сећа тог времена када да је, као четрнаестогодишњак, у Дому са друговима на телевизији гледао Олимпијске игре у Риму 1960. године и када смо ма њима освојили златну медаљу у фудбалу !
4) Од оснивања Месних заједница у Смедереву 1964. године, у приземљу Шојкине зграде, у делу Нушићеве улице и дан-данас налазе се просторије Месне заједнице Доњи град. Месна заједница (МЗ) представља најнижу јединицу локалне самоуправе, односно локалне управе у Србији. Њена територијална надлежност је обично покрива једно насеље.
5)Према казивању нашег врлог смедеревског књижевника Јовице Тишме, прва дискотека у Смедереву основана је 1970.године, и радила је у простору ове зграде. Јовица, који се тада бавио и музиком, сећа се да су прву дискотеку WАD 1970.године основала браћа о Радојевић :Верољуб Веца –он је оноW,Александар Аца- он је А, и Добрица Доца – он јеD.
6) У кафанском простору Шојкине кафане ТАКОВО, улици Деспота Ђурђа број 27, једно време налазило се и радило Грарско културно уметничко друштво. Основано је 2000. године са циљем да окупља старије и млађе, да негује културу, традицију и обичаје наше земље. У суштини задатак му је био и остао да окупља људе који воле игру и песму своје земље, воле њене обичаје, традицију и који чувају свој национални идентитет.
7)Такође, у овој згради, у пруземљу од 2010. године налазила се и радила Туристичка Организација Смедерева. То је оно јавно предузећа које је водило туристичку промоцију и развој ка одређеној дестинацији.Истицало се својом промотивном и пропагандном делатношћу, очувањуи презентацији природних,
културних, традиционалних, фолклорних и гастрономскихвредности Смедерева, у многобројним сајамским наступима, манифестаци-јама, такмичењима и саборима.
И ова маркантна зграда хотела ТАКОВО, власника Миливоја Стошића Шојке, ушла је у процес Реституцијејош за живота његовог унука Петра (Пера Шојка, 1950.г.), који је у тој згради живео са женом Цвитом и ћеркама.
6) Хотел ЈАДРАН
Зграду за своју прву кафану ЈАДРАН, близу Железничке станице, Живота Тирнанић-Жика Дурдућ саградио је 1932. године. С’ обзиром на повољну позицију кафане, а и својим великим радом и спосоностима, он је успео да ту кафану 1936. године преуреди у хотел ЈАДРАН. Култни хотел је у то време био препознатљив по многим угледним гостима и угоститељским манирима, које је његов власник захтевао од особља. Кафеџија и хотелијер Живота Тирнанић рођен је у Крњеву крај Смедерева 1892. године, од оца Луке и мајке Живане, а преминуо је 1983.године.
Почетком Првог светског рата Живота Тирнанић био је заробљен, па је послат у логор у Јиндриховицама, у Чешкој. Године 1918. депортован је у Мађарску, где је као заробљеник радио на имањима велепоседника. После Другог светског рата био је келнер у Смедереву.
Да би свију кафану ЈАДРАН преуредио у хотел Живота Тирнанић се задужио код банке великим кредитом. После Експлозије муниције у Твђави 5. јуна 1941. године Жика Дурдућ је јако оштећени хотел ЈАДРАН градио готово изнова на истом месту.
Према подацима Регионалног Завода за Заштиту Споменика Културе, током обнове Смедерева, у периоду од 1941.до 1943. године и Живота Тирнанић јеподнео захтев Фонду за обнову града, па је 1943.године обновио свој хотел и поново га ставио у функцију. У том периоду архитектонски пројекат зграде хотела ЈАДРАН урадио је руски архитекта Сергеј Вихров у стилу Обнова српског националног стила и Модерна.
Жика Дурдућ је свој ЈАДРАН морао да обнавља и после оштећења насталих савезничким бомбардоањем Смедерева 1944. године, којом приликом му је хотелу погинула супруга, ћерка и старији син, а и он је био знатно повређен.
По отварању, после Другог светског рата, па све до 1958.године, хотел је успешнo водио његов власник Живота Тирнанић Дурдућ, а онда су му национализоване његове бројне куће и хотел ЈАДРАН.Због тога је са породицом живео као подстанар, а потом је отишао у родно Крњево где је силом прилика радио на породичном имању (1960.-1982. године). Последње дане живота Дурдућ је провео у Смедереву,и најчешће је млађим пензионерима у парку причао о ранијим догађањима.
Иначе, Жика Дурдућ је био иницијатор и организатор Славе смедеревских угоститеља, које су се редовно одржавале у његовом хотелу ЈАДРАН. Био је један од оснивача и Подунавске окружне задруге А.Д. у Смедереву,у којој је имао највећи улог. Пошто је био јако имућан,неки су говорили да је својим богатством могао да купи пола „Царине“.
Ову нептијатну истину о хотелу ЈАДРАН испрочао је унук (по мајчиној линији) Животе Тирнанића Дурдућа, проф. др Владан Вукашиновић. Он спада у ред наобразованијих и најцењенијих правих смедереваца. Након дипломирања на Факултету спорта и физичког васпитања, Београдског Универзитета1982. године, радио је у својству наставника за физичку културу. На свом матичном факултету запослио се 1997. године да би 1987. на њему магистрирао, а 2016. био изабран за редовног професора. За све време свог досадашњег рада, урадио је више
пројеката, објавио 3 моногарије и на писао више уџбеника и мноштво стручхих радова.
У периоду1958.-1972. годинекафана ЈАДРАН припадала је Угоститељском предузећу „Јединство“, а један од првих руководилаца био је Селимир Јовановић.Пошто се налазила у близини Железничке станице, кафански гости су били путници свих фела : сељаци, радници, занатлије трговци, ђаци и омладинци, а касније су ту одседали ветеринари, адвокати, познати спортисти и др. У кафани се служла храна свих врста : предјела, кувана јела, класични роштиљ и наравно, печење. Овде се слушала и добра народна музика. Многи, касније познати естрадни уметници овде су практично започели своју певачку каријеру.
У периоду интензивне изградње и обнове Смедерева, она је била и место за опуштање и налажење „тренутне љубави“. Неке наше суграђанке, моралисткиње, у време већег утицаја комуниста на рад, живот и понашање тек ослобођеног радног народа, ову кафану су називале : подругљиво – „куплерај“, а финим речима – „црвени фењер“, јер су се њој често налазиле и жене лаког морала.
Иначе, први Музеј у Смедереву основан је одлуком Градског народног одбора Смедерево 12.априла 1950. године под називом Народни музеј. Тај први Музеј – од 1959. до 1972. године – био је смештен у кући Милана Јовановића-Стојимировића, која се налазила на углу улица Анте Протића и Карађорђеве.
Смедерево02.новембар 2018.г.
Аутор: Никола Тасић Цале
Дипл.маш.инжењер (У пензији)
Стари Смедеревац и Железарац
