Nekako se skoro podrazumeva da se krojačkim zanatom uglavnom bave žene, da li kao dodatnim poslom kod kuće ili kao preduzetnice u svojoj radnji. Nekada, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, šnajderki je bilo mnogo više, ali i klijentkinja koje su potraživale njihove usluge. Međutim, za ovaj zanat smanjivalo se interesovanje, ali i ukidanjem kurseva šivenja, kojih je u prošlom veku bilo u okviru delatnosti Radničkog univerziteta koji je prestao sa radom. Međutim, smatralo se da će novo zanimanje krojač- modelar koje je postojalo u TTPŠ “Despot Đurađ” za srednjoškolce nadomestiti tu prazninu. Kako se ispostavilo veoma mali broj tih svršenih srednjoškolaca opredelio se da se bavi tim zanatom. Odvažili su se samo oni najsmeliji i najspremniji, ali nakon višegodišnje prakse i učenja.
Naša sugrađanka Zlata Topalović registrovala je i otvorila radnju za popravku i prepravku odeće i predmeta za domaćinstvo “Helena” 1 2012. godine. Po struci je krojač konfekcionar, a odluku da otvori samostalnu radnju donela je kada joj se završilo porodiljsko odsustvo. Zbog toga što joj je dete bilo prevremeno rođeno, nije moglo u vrtić, a kod kuće nije imala nikoga ko bi je čuvao. Odlučila je da se ne vrati u krojačku radnju gde je radila pre nego što je otišla na porodiljsko bolovanje. Vremenom se pokazalo da joj je ta životna odluka bila dobra.
“Dete je bilo često bolesno, a odsustva privatnici neće da tolerišu, meni je to bilo jedino rešenje. Opremila sam svoju radionicu nabavljajući industrijske mašine za šivenje, a veliku olakšicu imala sam i zbog činjenice što sam u to vreme dobila sredstva za samozapošljavanje od države. Za dobijena sredstva kupila sam dve šivaće mašine.
Na početku je bilo teško, ljudi me nisu poznavali s obzirom da sam rođena u Dobrom Dolu, a ne u gradu gde sam došla udajom i gde sam otvorila krojačku radnju. Krenulo je prvo tako što su mi prve mušterije bile žene iz komšiluka i tako se pročulo i evo samostalno radim već trinaestu godinu”, objašnjava nam Zlata svoj početak.
“Popravljam i šijem sve odevne predmete, mahom žensku garderobu šijem, a popravljam i mušku i žensku garderobu. U radnji mi pomaže muž kada imam veći obim posla i više narudžbina, kada imam više stvari za krojenje ili za peglanje”.
Potreba za krojačima je uvek postojala, bez obzira na to što je konfekcijska industrija napredovala zahvaljujući otvaranju tržišta i masovnom dolasku robe sa istoka. Zlata nam upoređuje vreme kada je počela samostalno da radi i sada.
“U odnosu na vreme kada sam počela, sada ima više posla ali je sada zarada skoro ista kao i na početku, a možda i manja. Kod mene je gužva u određenim sezonama, na primer mnogo je posla oko šivenja svečanih haljina kada su mature, svadbe, punoletstva, rođendani ili krštenja, a preko cele godine ima popravki i prepravki, skraćivanja odeće, zamena rajsferšlusa. Nekada kada sam započinjala ovaj posao, skraćivanje pantalona je koštalo 100 dinara a sada je 300 dinara. U međuvremenu poskupele su dažbine, porezi, struja i sve ostalo za održavanje mašina.”
Pripadnice lepšeg pola uglavnom šiju odevne predmete, kao i žene nekada, a Zlata za njih kaže da su tu uglavnom posebne žene.
“Za šivenje obične haljine cena je 3.000 dinara, a svečane haljine su skuplje i cene idu do 15.000, ali i više. Neke zahtevne haljine koje iziskuju i ručni rad na skupim materijalima, sa kamenčićima ili sa mnoštvom svarovski kristala, vremenski se dugo radi, pipav je to posao i izuzetno zahtevan. Haljina mora da se ojača, da bude nosiva i to je neki rad koji je skuplji. Ima haljina koje moraju isključivo ručno da se šiju, upravo iz razloga koje sam navela, jer ne može mašinski da se radi. Da se sašije suknja cena ide od 2.000 do 3.000 dinara. Za pantalone cena usluge šivenja je od 2.500 pa do 5.000 dinara u zavisnosti od modela. Za kaput koji nije mnogo zahtevan što se modela tiče, cena za izradu je od 5.000 pa na gore u zavisnosti i od materijala. Kaputi se retko šiju, tek po neki, a mantili se traže u sezoni.
Šila sam i narodne nošnje za srpska kulturno umetnička društva u Švajcarskoj. U mojoj radionici su se šile košulje, prsluci, kecelje, a tkane suknje smo poručivali iz Svilajnca. Isporučivali smo kompletnu nošnju sa pletenim čarapama i opancima. Ovde se rade i radne uniforme, ali male serije, ne više od 10 komada. Uglavnom su specifične, nisu standardne, modeli su namenjeni za neku radnju ili zdravstvenu ordinaciju”, objašnjava nam Zlata i dodaje:
“Uglavnom imam stalne mušterije za prepravke, a za šivenje svečanih haljina uvek dođe neka nova mušterija, po preporuci. Kada se šije haljina mora bar deset dana pre da se dodje i uzmu mere od muštetije, jer tu je obavezna proba jedna, a nekada i dve u zavisnosti od modela”.
Nekada su krojačke radnje imale učenice koje su učile, zanat, boravile na praksi, sada se sve to izgubilo i poremetilo.
“Nisam do sada imala neke učenice koje bi učile zanat. Imala sam jednu devojku koja je želela da nauči da šije, završila je tekstilnu školu, ali mi je napravila štetu jer nije znala da uključi pravilno mašinu i motor se pokvario, tako da mi je to neprijatno iskustvo, koje me je i poprilično koštalo. Za sada nemam potrebe za još nekim radnikom, imam posla dovoljno samo za sebe”.
U prošlom veku, samo po sebi se podrazumevalo da je krojačica ne samo dobar majstor, nego mora da bude i kreativna i mušteriji da predloži model u odnosu na građu tela. Za razliku od tog perioda, sada mladi ne žele da rade i da budu zanatlije u tom smislu, već da obavljaju lakši deo posla.
“Mladi hoće samo da crtaju modele, a niko neće da kroji i da šije. Lako je nacrtati haljinu, ali treba ona i da se sašije. Deca koja završe tu školu, odnosno ovaj zanat imaju takvu neku viziju da treba samo da kreiraju. Radim i za neke mlade devojke, koje kreiraju modele i prodaju haljine preko interneta, odnosno instagrama. One odevne predmete postave kao svoj rad i prodaju te komade. To su devojke koje imaju neka druga zanimanja koja im se verovatno ne svidjaju i ne bave se njima ali vole da kreiraju odevne predmete. Tu su se pronašli i funkcionišu na takav način. Šila sam i haljine i jastuke ali i klasične stvari koje su one upisale i dodale neku svoju priču i to se prodaje kao njihova kreacija”. To joj kako tvrdi ne smeta, jer lona radi svoj posao po nalogu mušterija i cilj joj je da one budu zadovoljne. Zbog toga je krojački zanat izuzetno odgovorna, naporan i zahtevan.
“Dnevno radim po deset sati. Neke stvari radim u radnji, a neke druge stvari radim i kod kuće. To je takav posao jer da bih zadržala svoje mušterije, moram tako, zato što sam sama, te moram u dogovorenom roku da završim porudžbinu. Da bih mogla da izdržavam porodicu, ja radim svakog dana po deset sati. Na bolovanje ne idem, a odmor koristim samo dve nedelje godišnje”, objašnjava nam Zlata koja iako prehladjena ne odsustvuje sa posla i ne menja rokove mušterija. Veliku podršku i pomoć ima i od muža.
“Muž uglavnom radi pripremu za šivenje ili za prepravku, opara nešto, pegla ili nešto treće. On ne zna da kroji i šije, ali i to mi je velika olakšica i skraćuje mi vreme izrade. U Smederevu ima mislim samo jedan krojač, ali on je specijalista za kožu”.
Za narednu godinu planira da se prijavi na gradski Konkurs za dodelu sredstava i da nabavi još jednu mašinu koja veze. Što se naslednika tiče, ćerka Hristina za sada ne pokazuje ni želju ni volju za šivenjem i krojenjem. U Zlatinoj porodici i baba po ocu je bila krojačica i vezilja, pa smatra da je gene nasledila od nje. Objasnila nam je kakve su žene koje šiju kod nje odevne predmete.
“Te žene koje šiju, to su posebne žene, koje imaju svoj stil i znaju šta hoće i one žele da budu jedinstvene i neponovljive i zbog toga šiju. Nije to po navici. Šivenje je sada luksuz a ranije je to bio ponižen posao i to niko nije cenio. Mladi šiju iz potrebe i iz kompleksa da budu najbolji, da imaju skupe haljine koje ne mogu da kupe. Devojke donesu slike i na osnovu njih ja im šijem haljine. Naravno to nisu materijali kao na slici, koji su skupi i takve toalete koštaju preko 100.000 dinara. To su brendirane skupe haljine. I svaka devojka voli da bude zvezda. Šiju i mame i ćerke zajedno i vole da imaju uspomenu sa nekog događaja, da se slikaju za posebne trenutke”.
Bez obzira na to da li ste posebni ili niste, kod krojačice se traži usluga šivenja bilo za haljinu, suknju ili za rasferšlus koji je pukao na suknji ili na pantalonama, ali i da se skrate košulje, pantalone, zakrpi neka rupa ili rašiveni šav. Za ovaj zanat nema zime, šnajderke će uvek imati pune ruke posla i mušterije bez obzira na sve “pretnje” koje postoje u vidu veštačke inteligencije. Jer krojačicu i njene ruke ne može niko da zameni.
fotografije:sdplus i krojački salon Hristina 1
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
