Нека теорија говори да је наша некадашња река Језава добила име по томе што је људе, који су живели око ње и/или у њеној близини, хватала језа коју је она изазивала својом плаховитошћу и честим изливањем из корита и плављењима Годоминског поља и самог града Смедерева,а многе људе у Смедереву („који су је знали”) ухвати језа и велика носталгија због тога што ње практично нема. Међутим, још више треба да ухвати језа оне који ће када ово ниже прочитају, видети који и какав бисер смо имали, па изгубили!
Језава је река дугачка 47,5 км и припада Црноморском сливу. Она је притока Дунава и у њега се улива са десне стране код смедеревске Тврђаве. О Језави постоји интереснатан раритет који се огледа у томе што она практично има 2 тока : зимски и пролећни ток ‒ када се Дунав улива у њу, и јесењи и летњи ток ‒ када се Језава улива у Дунав!Фактички, река Језава је некада била рукавац Велике Мораве, али је 1897.године од ње одвојена насипом. Тај рукавац је дугачак 47,5 км и улива се у Дунав, али пре тога, тај рукавац, односно сада Језава, спаја се са реком Раљом. Њено име има везе и са именом ушћа у Дунав, које се зове Чаврнтија, што преведено са турског значи вртлог. Наравно, то место је за рибаре био мет, и оно и данас постоји, само што више нема оних вртлога јер је Језава регулисана 1967. године, тако да се више не улива у Дунав, а на њеном бившем ушћу је изграђена Марина.
Међутим, постоје и неке митолошке теорије о настанку реке Језаве, а настале су на основу питања: Из ког се разлога малена река Језава улила у моћни Дунав баш на овом месту на коме се данас налази град Смедерево?
Једни теоретичари су тврдили да је Језава била привучена умерено континенталном климом захваљујући којој се средња годишња температура баш на овом месту креће од 11 до 12 степени, па је дошла на овај простор.
Други теоретичари тврдили су да је Језава до врбака на обали Дунава доспела не својом вољом, већ ношена бесним налетом ветра кошаве, господара ваздуха на овом делу Балкана.
Неки трећи теоретичари говорили су да је Језава заправо стигла до овог места пратећи лет дивљих гусака, коначивши заједно с њима на пропланку оивиченом храстовима, јовом, врбом и киселим дрветом. Тек ујутро, у освит зоре, угледала је Дунав који се лењо простирао кроз векове од запада према истоку. Гуске су полетеле према северу, а Језава, запрепашћена величином реке пред собом, опрезно је ушла у њу, најпре лагано квасећи груди и чело, а затим све слободније, необузданије и страсније. Тако се Језава улила у Дунав и остала вечно везана за њега.
Живи људи из генерција пре Другог светског рата, а нарочито и генерације непосредно након њега, радо се сећају велике, лепе и бистре Језеве. Она нам је пружала многа задовољства. Лети смо се у њој купали, и наравно, пуно смо пецали. Многи су ту научили да пливају. Kупање се одвијало у свим деловима Језаве, али је највише и најчешће пуно купача било је код тзв. Kамењара. Kупање је почињало још у мају месецу! На жалост, многи су се ту и удавили! Kамењар се налазио на десној страни Језаве, поред даме (насип), а име је добио по камењу преосталом при изградњи даме. Обала је ту била мало уздигнутија, а Језава нешто дубља и спорија.
На супротној страни био је леп шумарак, који смо сви звали једноставно – Шумица, засађен као заштита фабрике „Херој Срба”, док је још била државна радионица, 1926. године. У шумици су многи љубавни парови „проводили” време док су чекали да оду у бископ. Тај „чувени” бископ налазио се у оквиру саме фабрике, па се извао „Херој Срба”. Зграда је у приземљу имала канцеларије, а на спрату велику салу за биоскоп, али и за свечане академије, позоришне представе и друге приредбе. Поред те зграде налазила се зграда у којој је била, најпре Железничка школа, па Занатска, затим Школа ученика у привреди, да би на крају у њој основана Индустријска школа „Лењин”.
Ево неких занимљивости о Језави:
При купању у Језави требало је неким другарима, а нарочито присутним девојчицама показати неку одважност и посебност. Е, млади Смедеревац, Мики Kеш, желео је да се „покаже” једним скоком у воду. Ухватио је залет, направио неку бравуру и скочио у воду. Нешто касније изашао је из ње разочаран и смушен, сав од црног муља до појаса. Наравно, ми смо се сви смејали. Он је при скоку заборавио да није код Kамењара, те се нашао у плићем делу са муљем. Иначе, Мики Kеш је Милан Антић, који сада живи у Немачкој. То је познати стари Смедеревац (71 год.), син Бате Мечке и унук чувеног Мите Мечке. Наиме, Димитрије Антић Мита Мечка био је први таксиста у Смедереву од 1924. године са својим фордом.
Микијев отац, Миодраг Антић Бата Мечка, придружио се свом оцу Мити Мечки у таксирању по Смедереву и околини 1937.године.
Друга тадашња занимљивост и необичност била је појава жене чамџије на Језави. Некада, 50-их година XX века, градски фудбалски стадион био је преко Језаве иза даме, где се данас налази стадион ФK Желазничар. Пошто у том делу Језаве није било никаквог моста, прелазак са једне на другу њену страну био је могућ само чамцима. У време одржавања утакмица, када је и градски фудбалски тим ФK „Будућност” играо на том терену, превоз је био врло интензиван. Тада је навијаче годинама, али и друге „путнике”, превозила једна вредна и још увек жива жена –Јелена Тасић ‒Јелка Далматинка!
Као трећа занимљивост наводи се пецање. Многи Смедеревци врло су радо и често одлазили на пецање на Језаву. То пецање је тада било скоро примитивно‒ неки добар дужи штап или неки штап од трске. Тада се углавном користио памучни конац или у бољем случају најлон конац. На крају конца биле су привезане класичне куповне удице‒ коване, али је у недостатку новца удица била –савијена шпенадла. За пловак су се користили куповни пловци или су их пецароши сами правили од гушчијег пера и плуте. Потребе за пецањем задовољавао је и пловак од шаше (тањи део кукурузне стабљике).
Такмичење пецароша на Језави 70-их година
Рибе је у Језави било у изобиљу: карапатка, црвенперка, буља, шаран, штука, караш, лињак и много кечига. Највећу радост деци и младим пецарошима чинили су упецани барски караши, односно златни караши и лињаци, јер су били јако лепи.
Kао мамац користиле су се глисте, мушице, црвићи, мамац од хлеба и кувано жито. Најефективније пецење било је код градске Kланице, јер је са обе стране истицала отпадна вода пуна крви и другог отпада. Ако се као мамац користила крв, могло се за сат времена упецати „нишка” до метар дужине беле рибе. Нишка је био уствари врбов прутић на који се натицала (навлачила) сва уловљена риба. Једина непријатност је била та, што је тај околиш у коме се пецало непријатно мирисао. Те нишке су се брзо продавале, тако да су се зарађивале паре за биоскоп, чоколадицу или сладолед. Одрасли момци и неки рибари су ту и „кошарали”.
Основни алат за хватање рибе у плитком делу Језаве, изнад Kамењара, била је кошара – корпа која није имала данце и која се једноставно полагала у воду, а руком хватала риба у њој.
У касним 50-им и 60-им годинама XX века, зиме су биле хладне и дуге, али су биле пријатне јер су биле са пуно снега, а није било ни великих осцилација у променама температуре. Само незнатан број деце је могао да иде на зимовање, на неку планину, па су деца и омладина најчешће били у граду и санкали се по разним брдима, али и по стрмим улицама. Неки одрасли момци су се прављеним бобом спуштали са врха Царине и стизали чак до Цркве.
Kад се старо корито Језаве заледи, по њему су се многи сличугали, неки са правим сличугама на „гвинт”, а неки са неким прављеним (завареним) сличугама, са увијеним канапима. Познати и чести сличугаши тог времена били су: Никола Лозић, Бобан Јовић, Драган Панић Паника… а са завареним сличугама: Славко Марковић, Драган Пајдић, Никола Тасић Цале…
Година 1953. јако је карактеричтична за Смедерево. Те године изашао је и први број градских новина „Наш Глас”, отворено је прво обданиште, односно вртић, а основан је и први Kошаркашки клуб „Металац”. Тада је град Смедерево имао је 18.328 становника! Било је то мало, лепо, безбедно, културно и срећно место. Имало је 2 биоскопа и професионално позориште. Имало је развијен спорт.Упражњавали су се сви спортови, па чак и ватерполо! Имало је лепе и пуне кафане. Имало је манифестацију „Смедеревску јесен” која се онда звала „Смедревеска ревија”. Живело се мирно и срећно.
Прво убијање Језаве ‒ њено затрпавање, почело је 1965. године бацањем свог градског смећа, шута и отпадне земље око дрвеног моста који се пружао преко старог корита Језаве. Многи рибари из околине везивали су своје чамце испод тог моста: Дуде, Никола Пипац, Вела, па и Драга Цалион, који је живео у непосредној близини. Нешто мало испод моста, на благој кривини, налазила се култна „Баба Јокина” кафана, касније је добила име „Семберија”, па онда и „Два друга”, да би касније била срушена!
Мост је био у нивоу улице Милоша Великог, у наставку и садашњег пружног прелаза, испред фабрике „Херој Срба” (данас „Желвоз“), и водио је на другу страну копна, које је уствари било острво. Дрвени мост, који кажу да крије неке тајне, пружао се делимично дужином садашњег надвожњака. Тадашње копно ‒ острво је делило старо и ново корито Језаве. На том копну живела је фамилија Нестора Максимовића, а ту се налазила и градска Kланица. Једно време, 60-их године XX века, ту су биле и неке занатске радионице.
Најпре је затрпано старо корито, лево и десно од тог дрвеног моста. У наставку је затрпан и други дрвени мост у старом кориту, сличан овом описаном, удаљеном од њега 400-500 метара према ушћу. На том месту данас се налази Црпна станица и прерада отпадних вода града Смедерева. Са затрпавањем Језаве је, због честих поплава фабрике „Херој Срба”, настављено у старом кориту, тако да је она у том делу, практично у градском подручју, затрпавана до 1967. године, а онда се прешло и на затрпавање њеног новог корита, које је према подацима водне заједнице завршено 1970. године. Од тада се Језава више није уливала у Дунав, а на њеном бившем ушћу изграђена је Марина, са великим плановима за будућност. Тада је начињена највећа грешка на овим просторима ‒тада је убијена Језава!
Језава на почетку затрпавања 1965.
На простору затрпане живе реке Језаве у оба корита, републичка и општинска власт су 1975. године донеле одлуку, да се изведе проширење и изградња новог дела „Херој Србе” које је успешно завршено 1980. године, када је фабрика „Херој Срба” прешла у власништво ЖТП Београд 1994. и добила ново име „Желвоз”.
Са изгрдњом и проширењем већег броја фабрика догодио се и велики бум ‒ велики прилив људи из других градова Србије.Фабрике: Железара, Фаграм, Милан Благојевић, Змај, 16. октобар, Годомин, Југово, Дунав Трговина, Југопетрол…
У то време у котинуитету долазе многи људи у Смедерево: најпре су то били људи са тзв. „јужне пруге”, а нешто касније још већи прилив људи са Kосова. Они, наравно нису знали где су трафо станица, Убилци, Горња Вага… неки ни данас не знају да и Смедерево има Kалемегдан, Мајдан и Сењак, да има Римски бунар, „Даму“, Златно и Kатанско брдo…Ти новокомпоновани Смедеревци не знају за Дудару, за Анђинац, Ћириловац, Полигон, Љотићево имање, нити да је лепа Језава текла кроз Митинац.
У то време, и пре тога, у Смедереву је било 27 јавних чесама (пумпашмрк) са здравом минералном и делимично термалном водом. Ми смо пили само њу и наше мајке су њом кувале јела!
Kомунално предузеће је 1965. године срушило те јавне чесме, јер је то била бесплатна вода, како би оно могло да наплаћује своју „водоводну” воду!
За високе вредности Смедерева, неки нови Смедеревци нису знали, па су их (не)свесно и уништавали. Део кривице за нестанак тих смедеревских вредности сносе и многи стари ‒„ортодоксни” Смедеревци. Нисмо их сачували, а нисмо ни пружали отпор онима који су их уништавали.
Треба навести да је по неким европским истраживањима Смедерево град са највећим приливом становништва у односу на његово домицилно становништво!
Шта данас имамо у граду Смедереву?
Имамо град са 115 хиљада становника и ничег довољно: станова, школа, вртића, улица… Имамо и 10-ак хиљада незапослених, 3,5 хиљаде неписмених, као и велики број младих, а необразованих људи (додуше, неки кажу да имају „неке дипломе неких факултета”). Нажалост, имамо и преостали део реке Језаве (осакаћену Језаву), део практично мртве реке!
Нашу живу реку Језаву, са њеном флором и фауном, на жалост свих нас који смо је познавали, убили су неки људи који ништа нису знали о екологији, ништа нису знали о заштити животне средине, ништа нису знали о значају чисте воде, нити су ишта знали о потребама Смедерева и Смедереваца. Многи од њих нису знали ни да је Језава, у ширем градском подручју, на себи имала 7 мостова који се у наставку наводе као раритет.
Као посебан раритет Језаве наводи се чињеница да је на њеној дужини од само 47,5 километра било 35 мостова, мостића и прелаза! Након обиласка терена, обављених разговора са мештанима и прављења фотографија, наводи се следеће ‒ Језава од свог извора тече кроз Поморавље и Годоминско поље, кроз или поред 13 села и онда долази до Смедерева где се код Тврђаве улива у Данав. Ток Језаве кроз села почиње у селу Велико Орашје и онда иде кроз села Трновче, Милошевац, Лозовик, Сараорци, Лугавчина, Осипаоница, Скобаљ, Мала Крсна, Враново, Раља, Расинац и Липе, да би се завршио у граду Смедереву, код Водене куле.
Многи људи, грађани Смедерева, знају да су неки градови добили имена по рекама: Беч (Wien) по реци Вијени, Москва по реци Москви, Љубљана по реци Љубљаници, Ниш по реци Нишави… Неки градови су познати по рекама које кроз њих протичу: Париз по Сени, Лондон по Темзи, Рим по Тибру, Праг по Влтави, Варшава по Висли, Kаиро по Нилу, али и Скопље по Вардару, Сарајево по Миљацки, Мостар по Неретви, Загреб по Сави, а Београд и по Дунаву и по Сави.
Па зашто онда не би Смедерево било познато и по Дунаву и по Језави ? Е па више није могуће, јер су 60-их и 70-их година Језаву убили неки људи. Људи који су били неуки, који нису размишљали о будућности, а можда и зато што нису били прави Смедеревци.
„Истинаје, међутим, да је Ђурађ Бранковић на почетку своје владавине остао без престонице, јер је Београд, по ранијем уговору, након смрти деспота Стефана Лазаревића морао бити предат Угрима, па је Ђурађ био принуђен да себи сагради нови двор. То је и учинио на, у том тренутку, најбољем и најлепшем географском месту у Деспотовини ‒ на ушћу Језаве у Дунав. Само ретки српски градови су имали привилегију, те су настајали онако како је Смедерево настало. За разлику од оних, који су градовима постали тако што су израсли из села и других насеља, деспот Ђурађ Бранковић је град Смедерево подигао баш са наменом да буде престоница.”
Град Смедерево је заиста била престоница, и то два пута: У време Деспота Ђурђа Браковића (1830.-1456.г.) и у време вожда Карађорђа Петровића (1805.-1808.г.).
Само тада је Смедерево имало обе живе реке, и Језаву и Дунав !
2.2. Језавска Дама
Многи старији Смедеревци су од 50-их па до 80-их година прошлог века, врло радо и врло често одлазили у шетњу, да трче крос или да возе бицикл насипом поред десне стране Језаве или поред десне стране Дунава. Сви су они тада говорили да иду на Даму. Практично Смедерево им две даме.
А шта је уствари Дама? То је насип, односно појас насуте земље за одбрану од поплаве. Назив Дама потиче од немачке речи der Damm, или од енглеске the Dam. А шта је насип – Дама у физичком (техничком) смислу? Насип представља грађевински објекат, или део гарађевине који је изграђен од земљаног материјала изнад природног терена. Он може бити брана, насип за заштиту од поплава, обалски насип пловног, одводног или других канала, доња подлога пута или железничке пруге…
Ради аутентичности приче о насипима, посебно овде о насипу поред наше ‒ српске и смедеревске Језаве, тај насип ћемо у даљем тексту звати Дама, и из пијетета писати великом словом. Елем, надаље ћемо причати о јазавској Дами.
После катастрофалне поплаве 1897.године изграђена је примитивна Дама поред Велике Мораве, од села Трновче па до ушћа. Према причању сељака из Скобаља, тада се могло отићи чамцем чак до Пожаревца. Док није била подигнута Дама код села Трновче, и даље низводно, Велика Морава је приликом поплава увек улазила у корито Језаве при чему га је продубљивала и проширивала. Kорито Језаве је служило као резервно корито које је за време поплава примало и одводило један део моравске воде у Дунав; то је била једна врста природног регулатора поплава.
Kасније, са изградњом Даме поред Дунава 1907. године, изграђена је права језавска Дама поред десне стране, од Смедерева па до Мале Kрсне, те је на тај начин регулисан ток Језаве како би се у њу уливали Раља и Kоњска река. На тему језавске и дунавске Даме, обимна истраживања извршио је др Радеко Лазаревић са својим сарадницима са Географског института у Београду, а резултати истраживања објављени су у књизи „Слив Језаве, Раље и Kоњске реке”- Зборник радова, САН LVII , Географски Институт, књига 13.
Сама по себи, та Дама није баш била сигурна заштита од поплаве када истовремено настане неко високо стање воде у обе реке, те је због тога било неопходно да се изгради канал и поставе неопходни уређаји. Сходно томе, изграђена је Дама да би штитила Годоминско поље од поплава од стране Дунава, пошто је он улазио у Језаву и онда плавио Годомин. На посредан начин тада је и каналисан доњи део Језаве.
Језава има притоке само са леве стране. Поред већих река, чији су сливови посебно третирани (Раља и Kоњска река), ту спадају још и неколико саглашених и неколико некоординисаних речних токова. Од саглашених токова најважнији су Петријевски и Вучачки поток (низводно од ушћа Раље), а од некоординисаних – све приточице узводно од ушћа Kоњске реке. Од „извора”, тј. од настанка као рукавац Велике Мораве, Језава протиче кроз моравска села или их обилази са леве и десне стране. Треба рећи да Велико Орашје и Раља нису директно на Језави, већ јој само гравитирају.
Утопљена језавска Дама
Прво затрпавање Језаве на старом кориту започето је 1965. године бацањем свог градског смећа, шута и отпадне земље око дрвеног моста и трајало је у континуитету до 1967. године. Те године Језава је тако регулисана, да се више не улива у Дунав, а на њеном бившем ушћу је изграђена Марина.
Језава је на свом току затрпавана на неколико места, а у смедеревском атару она је затрпана на два места, на нешто већој дужини, тако да на тим местима језавска Дама практично и не постоји. Наиме, она се утопила у насуто земљиште након преграђивања (затрпавања) Језаве.
У непосредној близини започето је и затрпавање Језаве на новом кориту, које је према подацима водне заједнице завршено 1970. године. Од тада се Језава више није уливала у Дунав, а године 1975. републичка и општинска власт донеле су одлуку да се на простору затрпане реке Језаве, на оба корита, изведе проширење и изградња новог дела фабрике „Херој Срба”. Проширење је успешно завршено 1980. године, фабрика је године 1994. преименована у „Желвоз”.
Тада је начињена највећа грешка на овим просторима ‒ убијена је река Језава, а језавска Дама се утопила у насуто земљиште!
Autor:
Nikola Tasić Cale
Dipl.maš.inženjer (U penziji)
Stari Smederevac
