Жири за доделу Нушићеве награде за животно дело глумцу-комичару кога чине Мирослав Радоњић, театролог и директор Стеријиног позорја (председник жирија), Гордана Ђурђевић – Димић, драмска уметница и Небојша Дугалић, драмски уметник донео је одлуку да ова награда на 39. Позоришном фестивалу “Нушићеви дани” буде уручена истакнутом драмском уметнику Богдану Диклићу. Новинарка и театролошкиња Оливера Милошевић у образложењу каже да је позориште ефемерна уметност, траје онолико колико је представа на репертоару. Кад заврши свој век у заборав одлазе ликови, тумачења и значења, аутори и глумци. Остају у сећањима публике, новинским записима и непоузданим критикама.
Са филмом је другачије. Богдана Диклића публика обожава захваљујући његовим бројним антологијским улогама, попут оних у филмовима Национална класа, Мајстори, мајстори, Маратонци трче почасни круг. Телевизијска публика цитира његове реплике из серија Грлом у јагоде, Отворена врата и бројних других.
У својој збирци уметничких признања има нашу најзначајнију филмску глумачку награду, са именом глумца Павла Вуисића са којим је играо у култним Маратонцима, има и две пулске Златне арене, добио их је за улоге у два регионална филма, потврдивши да је остао глумачка величина читавог некада заједничког културног простора. Нушићева награда је, веровали или не, прво велико позоришно признање које добија ова глумачка легенда.
Ретки су глумци који тако млади постају чланови великих позоришта. Богдан Диклић је од тих ретких. Подсетимо се да је са само 22 године постао члан Народног позоришта у Београду. На великој сцени одиграо је на десетине улога. Посебно је бриљирао као Стипијан у Калигули, Пјер Безухов у Рату и миру, Оливер у Како вам драго, Пера Каленић у Нушићевој Госпођи министарки. Играо је и Егиста у Орестији, насловну улогу у Молијеровом Тартифу, Ружнића у Стеријиној Покондиреној тикви.
Од 1995. године члан је Југословенског драмског позоришта. Ту игра у представама Београдска трилогија, Молијер, још један живот, Италијанска ноћ…
Играо је и у Звездара театру, са Батом Стојковићем, више од хиљаду пута у представи Професионалац.
Богдан Диклић зна да је позориште место које нас подсећа да смо људи којима су потребни други људи, да су наши страхови разумљивији када их поделимо са другима. За Диклића је глума живот. Он глуму живи, осећа и промишља као истински уметнички позив.
Сваки његов излазак на сцену је увек запажен и упечатљив. Увек! У великој или епизодној улози је ненаметљив покретач радње или неко преко кога се преламају делања свих осталих ликова.
Улоге смушених, благих, тихих, али и неуротичних, а осионих ликова, какве је често тумачио, били су весници његовог става и погледа на свет. Богдан Диклић је најбољи пример оне глумачке мудрости коју само ретки остваре, да нема великих и малих улога.
Диклић је са собом и другима на ти, али је са својом уметношћу на ви, одговорно посвећен и најмањем задатку.
Дивна особа великог срца. Искусан, добронамеран, самокритичан…Велики глумац који сасвим заслужено добија Нушићеву награду за животно дело, наводи се у образложењу новинарке и театролошкиње Оливере Милошевић.
