Од Камењара на Језави до Базена код Циглане
Купање
Купање представља умакање нечијег теле у течност и то је обично вода, и оно се практикује у главном у хигијенеке, религиозне или терапеутске сврхе. Кад се у народу каже да се иде на купање увек се мисли расхалађивање, разоноду и рекреацију. Даље, кад се говори о купању углавном се мисли на улазак у речну, језерску или морску воду ради пливања. Култивисана подручја и изграђене грађевине уз њихове обале називају се купалишта, тј. плаже и она служе за купање великог броја људи. Изградњом великих отворених и/или затворених базена у насељеним местима, омогућено је људима да масовно одлазе на купање у сврху расхалађивања, разоноде и рекреације.
Непосредно након завршетка Другог светског рата у Федеративној Народној Ребублици Југославији, по тадашњој идеологији имали смо раднике, сељаке, напредну омладину и поштену интелигенцију. То је било време обнове ратом порушене земље и тада се живело под паралом „Док траје обнова ‒ нема одмора”. То је значило да се поред редовног рада на изградњи фабрика и рада на пољопривредној земљи, радило организивано и у виду масовних добровољних радних акција на путевима, зградама, улицама. Исто тако, у дужем временском периоду радило се 6 дана у недељи, а радно време је било 8 сати на дан, мада се увек радило и дуже од тога. Иако је то био интерес државе, истовремено је код народа постојао и велики ентузијазам да се што пре изађе из сиромаштва. Дакле, у то време мало се мислило на одмарање, на рекреацију и на опуштање, а о путовањима се није ни помишљало, јер је заузетост приоритетним пословима и активностима била веома велика, а истовремено је економска моћ народа била веома мала.
Сходно томе, иста је ситуација била и у нашем Смедереву. Смедеревци, рођени непосредно пред Други светски рат, рођени током рата, и они који су рођени непосредно после Ослобођења, сећају се тог и таквог времена. Купање и пливање на отвореном било је могуће у Дунаву и у Језави, па су тамо и одлазили у оно мало нађеног слободног времена за опуштање. То су чешће упражњавали омладина и деца, док су запослени људи, на купање и пливање, одлазили углавном недељом или поподне кад се врате са посла у летњем париоду. Погодна места за купање у том послератном периоду била су :
1) Камењар на Језави код „Херој Србе” и Шумице.
Језава је била лепа и здрава река која се код Тврђаве уливала у Дунав. У касно пролеће Језава је често достизала висок ниво и изливала се у Годоминско поље иако се њене десне стране налазила „дама”‒ насип за одбрану од поплаве. Са леве стране, у градском језгру града Смедерева, налазила се од 1926. год. Фабрика „Државна радионица”, која је након ослобођења преименована у „Херој Срба”‒ фабрика за поправку и ремот шинских возила.
Камењар на Дами и Језави код Шумице и „Херој Србе“
У Језави су живеле многе врсте риба и то у знатним количинама, тако да су је рибари изловљавали са мрежама, а пецароши ловоли на удице. У њој је било лепих шарана, штука, лињака, караша и све врсте беле рибе. Пошто је вода била врло чиста и бистра у њој је било могуће купање. Омладина, деца, па и неки одрасли људи, за место купања одередили су тзв. Камењар код „Херој Србе”. Практично, Камењар се налазио на десној страни Језаве, поред даме, при чијој је израдњи остала већа количина камена, па је обала ту била мало уздигнута, а Језава нешто дубља и спорија. На супротној страни била је лепа Шумица, као заштита фабрике „Херој Срба”, у којој су многи млади парови „проводили“ време док су чекали да иду у бисокоп. Наиме, у близини Шумице налазила се велика зграда (и данас постоји) која је у приземљу имала канцелариске просторије, док је на спрату имала велику салу у којој био биоскоп „Херој Срба”. У тој великој сали одржаване су и многе свечане академије, приредбе и позоришне представе. Поред те згараде налазила се друга приземна зграда у којој су биле практично 2 школе: најпре је то била Занатска школа, а онда настала Индустријска школа.
Језава у пролећном периоду
Купање код Камењара је, од стране одраслије деце и омладине, почињало још у мају месецу. Омладина која је ишла у Индустријску школу, а и други Смедеревци купали су се у Језави још док им је трајала настава у школи. У летњем периоду они су ту проводили већи део дана, купајући и сунчајући се.
2) Веслачки клуб
Ова плажа је по природи ствари била права градска плажа. На њој, али и ниже код Силоса и на Кеју, одважни смедеревски „мангупи” купали су се још мају месецу и „правили се важни” пред присутним шетачима и посматрачима. Плажа Веслачки клуб налазила се на десној страни Дунава, испод фабрике „Железара” и простирала се до Веслачког клуба. Наравно, у то време 50-их година и она није била „регистрована” ни уређена, али је већини Смедереваца служила као место за расхлађивање, пливање и рекреацију у летњем периоду.
Плажа код Веслачког клуба , у другој половини 50-их година
Обала је била јако погодна за купање, односно за улазак у воду и излазак из ње, што је нарочито одговарало деци и непливачима. Ту су радни људи недељом долазили са породицама и пријатељима и проводили слободно време купајући се и сунчајући се, али и упражњаваљући неку спортску игру у природи (фубдал, одбојка, бадминтон…). То су практично били ти први породични излети у природу. За купање и учење деце и људи да привају користиле су се по 2 увезане тикве које су стављане под мишке и унутрашње аутомобилске или тракторске гуме. За рекреативну вожњу по Дунаву користиле су се практичне и лепе сандолине;
Плажа код Ломаре, 50-тих година
На самом почетку тог простора уз Дунав, испод Железаре, налазила се тзв. „Ломара”(Трокраки рогаљ са великим тегом), где су се разбијале „мечке“, односно вишкови код изливање гвожђа и челика повезани са шљаком, у циљу издвалања метала. Неки људи су, због те близине, ову плажу називали и – плажа код Ломаре.
Уз саму обалу често је било одлагања и претовара шодера и лепог белог дунавског песка који су довожени дереглијама, а одвожени коњским запрегама до места корисника или употребе. Занимљиво је да су истовар из дереглија на обалу обављали људи дрвеним колицима која су им била и каишем ослоњена на леђа; ти људи су се звали „обалски радници”.
3) Металор
је плажа која се налазила на самом ушћу Језаве у Дунав, на десној страни, тј. на Дунаву низводно, а преко пута Тврђаве. У зелеђу те плаже налазила се дама ‒ насип поред Дунава ради заштите фабрике „Металор” од поплава, основана пред Други светски рат, 1938.год., а онда је после рата преименована у „Милан Благојевић”. Тих 50-их година плажа Металор, која име и добила због близине те фабрике, није била „регистрована” као таква, али је као погодно градско подручје од смедеревског народа одређена за купање у летњем периоду.
На плажу код Металора људи су долазили породично и са пријатељима и ту су проводили по читав дан, носили су са собом потребну храну, пиће и све што је потребно за боравак у природи, али и за рекреацију. И овде су се играли фудбал, одбојка и бадминтон. Наравно, омиљена игра код старије популације биле су карте или шах. Деца и непливачи су учили да пливају из помоћ тикви или надуваних унутрашњих аутомобилских гума.
Металор на ушћу Језаве у Дунав 50-тих година
На самом почетку тог простора, уз Дунав, често је било одлагање и претовара шодера и лепог белог дунавског песка, који су довожени дереглијама, а одвожени коњским запрегама до места корисника или употребе.
Поглед на Металор од Тврђаве
4) Ада
Под Општинским руководством 50-их година, донета је одлука да се острву на Дунаву, на Ади преко пута Смедерева, изгради регуларна градска плажа. У другој половини 50-их направљена је дрвена зграда у чијем је приземљу био ресторан, а у спратном делу налазиле су се женска и мушка гардероба. Испред те зграде изграђен је дивно уређен плато на коме су били постављени столови, столице и неизбежни сунцобрани. Нешто ниже у продужетку зграде налазила су игралишта у песку за децу и омладину ( за фудбал, одбојку, кошарку …). Испред зграде, уз обалу, формирана је лепа песковита плажа, док су се у самом Дунаву налазила два флоса са базенима. Базени су били подељени у два дела : за баш малу и мало већу децу и за одрасле људе, али непливаче. У том другом делу базена многи смедеревци су се дивно забављали играјући чувене „јурке”- гњурањем. Између флосова у води је постојала и једна огромна бова (метална лопта) која је служила за кратке одморе оних који уче да пливају, али и за извођење „лудих” скокова и вратоломија у води.
Плажа на Ади, 1958.године
За време лета, велики број деце и омладине на Ади је проводио по читав дан. Обично је то било тако што се изјутра, око 10 сати, понесе нешто за јело, фудбал, књига, новине, карте, домине и онда се остаје до 5-6 сати поподне. Многи су тада полазећи на Аду одлазили прво код чувеног Саве бурегџије, па куповали нешто за јело. За одлазак на Аду, тј. за превоз преко Дунава, постојао је организован превоз моторним чамцем и дереглијом. То је био познати моторни чамац „Комуналац” који је име добио по истоименом предузећу које је било задужено за плажу и превоз. Њега је возио пензинисани полицајац Стева. Наравно, они који су имали чамце самостално су долазили и одлазили, а за оне који су желели на плажу ван регуларног времена, бринуо се стари рибар „у оставци”, Драга Цалион.
Плажа на Aди, 1959.године
Плажа на Ади, 1961.године
У летњем периоду многи радни људи су долазили породично на Аду ради одмора и купања. Недељом су посете плаже на Ади биле огромне. Пливање је „узело маха”, па су се многи одважили и препливавали Дунав: Жилиц Цокула, Шале, Шапало, Иван Алентијев… Алентијев је био толико добар и снажан пливач да је 1961. год. на чувеном пливачком маратону од Умке до Београда (25 км) заузео III место!
Плажа на Ади, 1964.године
За плажу на Ади постоје неколико занимљивисти, од којих се посебно истичу следеће:
Прва занимљивост је везана за власништво над Смедервском Адом. Некада су Смедеревци на Ади имали и обрађивали њиве, и због бројних храстових стабала, тамо су жиром хранили свиње. То им нико није забрањивао све до 1819. године када су им Аустроугари ускратили прилаз и коришћење. Према једној од верзија, Ада је припадала Смедереву све до Првог Српског устанка, а онда је Вожд Kарађорђе продао Аду Аустроугарима, за коју је за узврат тражио барут за потребе борбе против Турака ! Kасније је Kнез Милош, у неколико махова, али безуспешно, покушавао да оспори Аустрији свако право власништва над појединим Дунавским острвима, међу којима, и над Смедеревском адом.
Друга занимљивост је да су смедеревци играли „јурке“ у води Дунава. Kако су се играле „ јурке“ у базену ? Јурке у води базена обично су играла 3 или 4 младића. То су били углавном добри рониоци, али и добри и брзи пливачи. Правила су била таква да је један гњурањем и/или пливањем јурио друге играче све док не дотакне неког од њих. У наставку је сада тај додирнути, са истим задатком јурио опет остале играче да их дотакне, и тако редом. Kао предност у игри истицало се то, колико је ко од њих био вешт у коришћењу дасака и летви у базену за одбијање ногама при роњењу и јурњави. Играло се док се играчи не заморе. Kад су у базену били неки “добри” играчи, било је ту и посматрача, па и навијча.
1960.г.-Небојша Д. на базену и бова 1962.г.-НТ Цале чека на ред за јуркре
Трећа, али и највећа занимљивост и дика Смедерева је била та, да је у другој половини 50-тих година у нашем граду од 20-так хиљада становника постојао и Ватерполо клуб смедеревских студената – ентузијанста. Према казивању старих смедереваца и спортиста, Јовице Цокуле – Пуковника Јована Милошевића и Браце Слона – Бранислава Ђорђевића, оснивач и вођа тог Ватерполо клуба био је велики спортиста, спортски радник и ентузијаста Љуба Глиста – Љубомир Милојевић. Иначе, Љубомир Милојевић је по струци био правник, али и полиглота и публициста, као и организатор у спорту. У том „његовом“ Ватерполу клубу играли су (види фотографију) :
Слева на десно: Kракац, Ђока Чокалија – Ђорђе Михајловић, Млађа – Младен Цветковић, Пера Kрка – Петар Павловић, Света Kореја – Светомир Ђорђевић, Срећко – Бошко Срећковић, Kриви – Бранко Kривокућа, али и др. На тој фотографији, господин у оделу је Љуба Глиста – Љубомир Милојевић.
Плажа на Ади је имала и неке своје „јунаке“ који су се међусобно “зезали”, али су истовремено увесељавали и све присутне купаче. Рецимо, Мицко Рајић (познати смедеревски голман) је изводио изванредне скокове у воду – чувене ласте, али и шале са Димитријевић Цилетом K…..м (који је постао добар позоришни глумац) и извесном Л…м Kатом, при њеним скоковима у Дунав.
5) Југово
Доношењем одлуке да се гради нова Железара 1964. год., долази до ангажовања многих иностарних компанија и домаћих предузећа и прилива већег броја људи у Смедерево. Пошто је већ била уведена петодневна радне недеља и како је већ дошло до вишег стандарада радних људи, самим тим дошло је и до тога да људи имају више слободног времена за одмор, разоноду и рекреацију. Због зога је у другој половини 60-их година започета изградња одмаралишта уз десну обалу Дунава на Југову.
У горњем делу Југова, постојећа стара вила адаптирана је у ресторан „Ђурђеви вајати”, у коју су руководиоци Железаре доводили своје пословне партнере и госте.
Плажа на Југову
На платоу поред Дунава саграђене су једнособне комфорне кућице са лепим терасама, а у близини се налазио друштвени ресторан за исхрану људи. Испред тих кућица саграђени су многи терени за игру фудбала, кошарке, одбојке и лепа и корисна тзв. трим стаза. Наравно, деца нису заборављена, па су за њих направљене љуљашке, клацкалице, пењалице и сл. Уз саму обалу изграђена је дивна обалоутврда са тушевима, која је постала погодна за сунчање, шетање и наравно, за пецање. У воду Дунава постављена су два флоса са базенима у којима су могла да се купају деца и одрасли. Многи купачи су се „спуштали” од једног до другог флоса пливајући и / или одржавајући се на води, а онда су, након изласка из воде, одлазили на дрвене лежаљке да се сунчају, игарају шах или карте – чувени преферанс. Неки су одлазили у оближњи бифе на пиће, кафу и разговор за пријатељима.
Мими на отвореном базену Лела и Цале на великом флосу
На том простору дуго су радни људи Железаре организовали и одржавали првомајски уранак. То је била манифестација породичног изласка у природу и сусрета са пријатељима, извесне блискости људи. Увек је постојао културно-забавни програм и/или неко спортско такмичење уз незаобилазну закуску ‒ доручак и неко пиће. За долазак/одлазак на Југово у летњој сезони постојао је организован градски превоз аутобусима. Велики број грађана је користио сопствене аутомобиле, а деца и омаладина за превоз су користила бицикле и моторе. Није била реткост видети и људе да, у рекреативне сврхе, долазе до Југова пешице.
Док је тај простор и сва инфраструктура било Железарино Југово, све је функцонисало и плажа је радила, али је нажалост, лошом приватизацијом и показаном неодговорношћу и небригом од 2006. год. престала да ради.
Нешто ниже налази се „Херој Србино” Југово. По сличном принципу и ту постоји ресторан са великом терасом, а у продужетку, на обали уз Дунав, такође су изграђене кућице за породични боравак и одмор. Дунав и ту има обалоутврду подесену за сунчање, шетање и пецање. Играђени су и спортски терени за фудбал и одбојку у песку, али и лепи тениски терени. За забаву и игру мале и веће деце, постављене су симпатичне љуљашке, клацкалице, њихалице, пењалице, али и простори са песком за игру.
У време промене Устава, преименовања државе у СФР Југославија 1974. године, удруживања фабрика, касних 70-тих и раних 80-тих, тада званих ООУР-а у велике системе СОУР-е, спојили су се Железара – Металуршки комбинат и „Херој Срба“.
Извесним истарживањима и ископима пронађено је и установљено постојање термалне воде, па је донета заједничка одлука да се бетонски зимовник за бродиће и чамце адаптира и изгради у први отворени базен за купање са термалном водом. Базен је постао јако посећен, па су биле велике гужве за улазак, поготову у време летњег распуста и годишњег одмора.
Већ дуже времена, на Богојављење, 19. јануара, у њему се одржава ритуално такмичење у пливању и вађењу Часног крста из воде. Богојављење је један од петнаест највећих хришћанских празника којим се подсећамо на крштење Господа Исуса Христа у реци Јордан. Обележава се сваке године светим литургијама у свим православним храмовима, водо- освештењима и такмичењима у вађењу Часног крста из воде.
6) Шалиначко језеро
Убзаним развојем, изградном и индустријализацијом, у значаној мери повећале су се побребе за грађевинским материјалима, па тако и за шљунак и песак. Због тога су 70-их година постављани „багери” на обале река и на другим погодним местима у циљу организованог вађења шљунка и песка. Тих година је и у селу Шалинац, у близини Дунава и Ковинског моста, постављен „багер” за експлоатацију шодера у копненом делу. Вађењем шодера (природно помешани љунак и песк) остајали су велики кратери и рупе у којима се, по принципу спојених судова, појављивала дунавска вода. Све дужим вађењем шодера у то подручју, водена површина се повећавала и ширила и тако формирала језеро.
Шалиначко језеро без купача
Како та вода пролази кроз слојеве неизвађеног шодера, она је чиста и бистра, али је истовремено и необично хладна. Међутим, у време летњинх врућина и она се загрева и као таква постаје погодна за купање, односно пливање. Пошто је Дунав постајао све загађењији механичким нечистоћама, а нарочито хемијски (детерџенти, пестициди и др.) загађен, он је многе људе одвраћао од купања у њему. Млади људи ипак долазили на плажу коју су назвали „багери” у време летњег распута. Нешто касније, када је водена површина посла већа и када се формирало тзв. Шалинако језеро, довитљиви људи су видели могућност извесног рада и зараде. Они су култивисали обалу језера, па направили плажу и подигли угоститељске објекте са пратећом инфраструктуром, а побринули су се и за организовани превоз купача (аутобус за Шалинац). Како се Шалиначко језеро налази у близини града, многи људи одлазе тамо својим аутомобилима и бициклама.
Шалиначко језеро са купачима
7) Градски базен
Да, вишегодишњи сан Смедеревца остварен је дана 20. јула 2010.године – отворен је Градски базен олимпијских размера и могућности. Дуго година уназад, многе градске власти су расправљали о могућности изградње отвореног, али и затвореног базена за купање. Израђиване су многе „физибилти студије” о исплативости изградње, прављене су разне финансијске конструкције и мноштво идејних пројеката, али је главни разлог за непостојање градског базена био увек исти – немање пара. Чињење анализе вода у Дунаву, у базену на Југову и у Шалиначком језеру, све чешће су показивале загађеност већу од допуштене и доводиле у питање здравље многих Смедереваца. И тако је пала идеја и донета одлука да се у граду, на месту некадашње Циглане, постојећи Стадион за мале спортове реконструише и измени у отворени базен за купање.
Погодност базена је и та што се налази у залеђу новоизграђене Двор(ране) Смедерево, (25.6.2009. године !), односно Хале спортова, тако да је на једном атрактивном месту у граду настао фунционални спортски комплекс.
Градски базен на месту Циглане
Дунав код Смедерева често није место за купање пошто загађење достиже вредности некада и до четири пута веће од дозвољених. У милилитру воде из Дунава нађе се у неким перодима и по 240.000 ешерихија коли и других бактерија, кажу у Заводу за јавно здравље у Пожаревцу. Базен на Југову такође је остао без функције јер у њега улази вода из Дунава, па је некада једино место где је вода исправна за купање било вештачко Шалиначко језеро. Изградњом градског базена створили су се услови за здраво и безбедно купање.
Смедервски базен лети у поподневним сатима
Градсаки базен је тако организован да ради у летњем периоду малтене целог дана, чак има организовано и ноћно купање. Друштво – Градски базен има прогарам и понуде на базену који су променљиви из године у годину.
Велика погодност Градсаког базена лежи и у томе што се налази на погодном месту – малтене у центру града, те грађани могу на плажу долазити и одлазити пешице, није било неопходно организовање превоза.
Аутор:
Никола Тасић Цале
Дипл.маш.инжењер (У пензији)
Стари Смедеревац
