1.Уводни део
1.1.Хотел
Хотел је установа намијењена пружању услуга најчешће краткотрајног смештаја и прехране својим гостима, корисницима услуге.
Назив
Назив потиче од француске речи хôтел (изговора се : отел) која означава кућу за пружање услуга смештаја. Временом је тај назив изгубио онај препознатљиви француски изговор, па се данас користи назив хотел.
Настанак хотела
Интересантни подаци говоре да је први хотел настао још у старом Египту тј. боравиште за потребе трговаца који су путовали у Египат да би продали своју робу ! Потреба за хотелима је од када су људи одлучили да путују и да размењују своју културу и обичаје, производе и др. У почетку то се називало свратиштима претечама данашњим хотелима!
Најстарији хотел на свету постоји и ради
Данас је готово немогуће замислити свет без хотела, и готово да нема места на свету које нема барем један, али како је све почело ? Судећи према Гинисовој књизи рекорда, у категорији „најстарији хотел на свету“, славодобитник се налази у јапанској Хаyакаwи, а основан је невероватне – 705. године ! Хотел Kеиункан Инн изграђен је на месту где се сусрећу реке Хаyакаwа и Yукаwа, а представља најстарије топлице на свету.
Услуге и капацитети
Хотели, зависно од жеља и потреба гостију, пружају деломичну или потпуну услугу која обухвата спавање , прехрану, забаву и све остало прилагођено потребама гостију. Хотелске собе деле се наједнокреветне, двокреветне или трокреветне. Собе су, зависно од категорије хотела, опремљене свом потребном опремом за потпуну услугу и одмор својих гостију, па су тако напр. собе у хотелима виших категорија опремљене креветима, мини баром, телевизијским уређајем са сателитским пријемом канала, прикључком за брзу интернет конекцју, телефонским и клима уређајем, купатилом са WЦ-ом итд. Хотели у свом саставу обично имају рецепцију, бар и ресторан, а хотели виших категорија, уз све наведено имају и отворени и/или затворени базен, ноћни бар, коцкарницу, сауну, фризерски салон и продавницу сувенира. Смештајни капацитети зависе од величине хотела, броја соба и кревета.Мали хотели имају тек неколико соба, док велики имају и по неколико стотина, па чак и хиљаде соба.
1.2. Мотел
Мотел је америчка ковница од две речи мотор + хотел и представља исто што и хотел, дакле објекат за смештај гостију. Једина битна разлика између ова два објекта је у томе да су се хотели градили поред железничких станица и по центрима градова, а мотели поред путева и аутопутева, на прилазима граду, или између двају удаљених градова на потпуној осами уз пут.
Јединствов мотел Јерина Годоминов мотел Биковац
Мотел је новија реч, искована је у УСА и уско је везана за масовну употребу аутомобила, која је у Америци започела после И Светског рата. Kад су аутомобили постали главно превозно средство у 1950-тим у УСА, а након тога од 1960-тих и по Европи и Јапану, почео је прави бум изградње мотела, који су се градили што је могуће ближе међудржавним аутопутевима. Данашњи мотели пружају својим гостима релативно солидан комфор, са телевизијом по собама и рестораном.
Временом како се њихов посао ширио – добар дио тог посла, преузеле су велике корпорације, и поставиле своју организацијску структуру, па су се од 1960-их почели појављивати ланци мотела, које су те корпорације обично нудиле као франшизу локалним инвеститорима. Истовремено се измјенила и њихова архитектура, постали су битно већи и нудили већи стандард услуге.
1.3. Хостел
Хостел је врста смештаја јефтинијег типа па самим тим и мањег комфора и квалитета смештаја од хотела.Услуге хостела користе углавном млади који су на пропутовању или којима треба само преноћиште за једну ноћ, мада услуге хостела могу користити сви људи којима је потребан смештај.
Хостел-преноћиште Граф Хостел-пеноћиште Стасеа
Хостел је врста смештаја који најчешће посећују бекпекерси, илити претежно млађи људи који са ранцем на леђима путују где желе и када желе, настојећи да количину новца којом располажу искористе тако да њихов пут траје што дуже. Баш због тога су хостели интересантни, јер су цене ноћења вишеструко мање него у хотелима. Друга ствар која их разликује од хотела је то што су, условно речено, мање комфорни. Они су мање формални облик смештаја и атмосфера је већином опуштена. Док хотел обезбеђује извесну дозу приватности, хостел има управо супротан циљ: да омогући упознавање и дружење са младима из буквално сваког кутка света.
2.Хотели пре Другог светског рата и непосредно после њега
Смедерево је као град, у периоду између два Светска рата, имало између 11 и 12 хиљада становника и неки свој романтични живот и имиџ два пута престоног града Србије ; деспотске и кнежевске. У том периоду Смедерево је имало све што и многи српски и европски градови, па и довољнан број хотела. У причи „Стари смедеревски хотели“ наводено је сажето све о њима, а постоје и официјелани документи, да је у Смедереву тада било следећих 6 хотела : Лаф, Гранд, Нинић, Авала, Таково и Јадран.
Хотел Лаф је порушен због великог оштећења у Првом светском рату, а хотели Нинић и Таково одмах након Другог светског рата су национализовани, а просторије су добиле другу намену.Хотели Гранд, Авала и Јадран радили су и даље као такви, а онда су у другом таласу 1958.године и они нацинализовани, па су њихове зграде касније добиле неке нове намене.
1)Хотел Гранд
Хотел Гранд је изграђен у оквиру тадашње зграде Општинског дома. Зграда Општинског дома подигнута је између 1926. и 1928. године, по пројекту руског архитекте Николаја Краснова. у духу еклектицизма. У Општину се улазило из Улице Краља Александра на главна врата, која су била на углу грађевине, па се широким мермерним степеништем ишло на спрат.Хотел Гранд је био на десном крилу зграде и у њега се улазило прво у ресторан кроз двокрилна врата која су била по средини локала. Стари Смедеревци се сећају да је све до Другог светског рата испред улаза у Гранд, пролазила Карађорђева улица са макадам подлогом, којом се ишло у Улицу краља Александра, а одатле на Трг. После Експлозије урбанисти Изванредног комесаријата за обнову града Карађорђеву улицу продужили су до раскрснице са Кнез Михајловом, и тако ослободили шири простор за башту хотела.
У послератном периоду хотел Гранд је променио неколико имена ; одмах после ослобођења 1946. године је национализован, па му је име промењено у Хотел Сутјеска, а убрзо је добио и ново име Москва, које је задржано све до1948.године, када му је после Резолуције ИБ поново враћено старо име. У међувремену хотел Гранд је преименован у Парк и тако је поостојао и пословао до 1972 године, онда је престао да буде хотел, јер су хотелске собе претворене у општинске канцеларије, док je ресторан задржао елитни градско угоститељски реноме.
2)Хотел Авала
Хотел Авала санграђен је 1932. године и био је један од познатих хотела у Смедереву имеђу два Светска рата. Хотел је изградио хотелијер Милан Павловић. Међутим, хотел је у великој експлозији муниције у Тврђави, 5.јуна 1941.године био јако оштећен и није био у функцији.
Током обнове Смадерава, у периоду од 1941. до 1943. године Милан Павловић је поднео захтев Фонду за обнову града и добио средства, па је 1943.године обновио хотел и поново га ставио у функцију. За обнову те зграде архитектонски пројекат у стилу Модерне урадио урадио му је инжењер Никола Деђански.
Хотел Авала је 1958. године нациналиован, а од 1960. године је за потребе државе ФНР Југославије, претворен у Дом Југословенске Народне Армије-Дом ЈНА.
3)Хотел Јадран
Зграду за своју, најпре кафану Јадран, близу Железничке станице, Живота Тирнанић – Жика Дурдућ саградио је 1932. године. Пошто је кафана имала јако повољну позицију, он је својим великим радом и спосоностима, ту кафану 1936. године преуредио у хотел Јадран. После Експлозије муниције у Твђави 5.јуна 1941.године Жика Дурдућ је јако оштећени хотел Јадран градио готово изнова.
Упериоду обнове Смедерева од 1941.до 1943. године и Живота Тирнанић је поднео захтев Фонду за обнову града, па је добио зајам и онда је 1943. године обновио свој хотел и поново га ставио у функцију. Архитектонски пројекат зграде хотела урадио је руски архитекта Сергеј Вихров у стилу Обнова српског националног стила и Модерна.
Зграда хотела Јадран је 1958. године конфискована.У периоду 1958.-1972.године у њој је била само кафана Јадран и припадала је УП „Јединство“. Године 1972. зграда кафане Јадран адаптирана је и у њу је смештен данашњи Музеј у Смедереву.
3.Велика изградња индустрије и развој града
Некако са увођењем прве послератне реформе у привреди и економији 1965. године, када је била и прва деноминација динара (100 динара постало је 1 динар !) дошло је до велике изградње индустрије и развоја града. Паралено и повезано са тим дошло је и до великих рушења, уништавања већине градских ресурса високих вредности Смедерева и околине. За те високе вредности Смедерева, неки нови смедеревци нису знали, па су их (не)свесно и уништавали. Део кривице за нестанак тих смедеревских вредности сносе и многи стари ‒„ортодоксни” смедеревци. Неке од тих вредности нисмо сачували, а нисмо ни пружали отпор онима који су их уништавали.
Као симболику за то уништавање високих вредости узима се „убијање“ реке Језаве. Њено затрпавање – почело је 1965-те године, бацањем свог градског смећа, шута и отпадне земље око дрвеног моста, који се пружао преко старог корита Језаве. Многи рибари из околине везивали су своје чамце испод тог моста, Дуде, Никола Пипац, Вела, па и Драга Цалион, одн. Доктор Цале, како су га још Смедеревци звали, који је живео у непосредној близини. Нешто мало испед моста, на благој кривини, налазила се култна баба Јокина кафана, касније је добила име „Семберија“, па онда и „Два друга“ и најзад је – срушена !
Мост у време Првог светског рата Баба Јокина кафана, па Семберија
Тај мост је био у нивоу улице Милоша Великог, у наставку и садашњег пружног прелаза, испред фабрике „Херој Срба“ (данас „Желвоз“), и водио је на другу страну копна, које је уствари било острво. Дрвени мост, који кажу да крије неке тајне, пружао се делимично дужином садашњег надвожњака. Тадашње копно – острво је делило старо и ново корито Језаве. На том копну живела је фамилија Нестора Максимовића, а ту се налазила и градска Кланица. Једно време, 60-тих године XX века, ту су биле и неке занатске радионице.
Најпре је затрпано старо корито, лево и десно од тог дрвеног моста. У наставку је затрпан и други дрвени мост у старом кориту, сличан овом описном, удаљеном од њега ца . 400-500 метара према ушћу. На том месту данас се налази Црпна станица и прерада отпадних вода града Смедерева ! Са затрпавањем Језаве је, због честих поплава фабрике „Херој Срба“, настављено у старом кориту, тако да је она у том делу, практично у градском подручју, затрпавана до 1967. год., а онда се прешло и на затрпавање њеног новог корита, које је према подацима Водне Заједнице завршено 1970. године. Од тада се Језава више није уливала у Дунав, а на њеном бившем ушћу изграђена је Марина, са великим плановим за будућност. И, тада је начињена највећа грешка на овим просторима – тада је убијена река Језава !
Моћна Језава крај Ђурђеве Тврђаве 50-тих год. Језава на почетку затрпавања 1965.год.
На простору затрпане живе реке Језаве у оба корита, Републичка и општинска власт су 1975. године донеле одлуку, да се изведе проширење и изградња новог дела “Херој Србе“ које је успешно завршено 1980. Године, када је фабрика “Херој Срба“ прешла у власништво ЖТП Београд 1994.године, она је добила и ново име „Желвоз“.
Са изгрдњом и проширењем већег броја фабрика догодио и велики бум у превеликом приливу људи из других градова Србије, јер су многа предузећа и компаније постале права мека за долазак у Смедерево. Ево неких : Железара- МКС, ФГМ Фаграм, ЕИ „Милан Благојевић“, ДП Југопетрол, ГП “Југово”АД, АД “16. Октобар”, АД “Змај”, ШП “Димитрије Давидовић”, ЕП “Минел-Еним”, ГП “Никола Крга”, СП „Будућност“, ГП “Нискоградња”, Конфекција “Украс”, Конфекција „Велур“ , ПК “Годомин”, ДП “Исхрана”, ПП „Воћар“, ДП “Симакс“, УП “Јединство”, ДП “Бора Кеџић”, ТП “Дунав” АД., ТП “Металсервис”, ТП “Смед-комерц” и др.
4. Интензиван прилив становништва
У краћем временском периоду у котинуитету долазе многи људи у Смедерево : најпре су то били људи са тзв. “јужне пруге“, а нешто касније још већи прилив људи са Косова. Они, наравно нису знали где су : Трафо станица, Убилци, Горња Вага, … неки ни данас не знају да и Смедерево има Калемегдан, Мајдан и Сењак, да има Римски бунар, „Даму“, Златно и Катанско брдо,…. Ти новокомпоновани смедеревци не знају ни за Дудару, ни за Анђинац, Ћириловац, Полигон, Љотићево имање, нити да је лепа Језава текла кроз Митинац. Они (већина) ни данас не знају да пливају. Додуше, ни Дунав није више за пливање, тј. купање, а ни Језаве више нема…
Треба навести податак да је по неким истраживањима, која је спровела Европска Унија 90-тих година прошлог века, Смедерево је град „шампион“ са највећим порастом броја становника у односу на његово домицилно становништво ! Наиме, у то кризно време (ратни сукоби !) у бившој Југославији, Смедерево је имало највећи прилив становнштва из Босне и Херцеговине, Хрватске, а нарочито са Косова и Метохије !
5. Синдикални парк
Синдикални парк на више од осам хектара некада је био имање Пауна Јанковића-Баће који га је купио од Турака. Kасније је постало власништво Бранка Јефемовића, који је горњи део имања продао свом куму Спасоју Стевановићу, трговцу из Београда.Спасоје је започео уређивање парка, а по окончању Првог светског рата, уобличио га је његов син Милутин Стевановић, један од оснивача Радио Београда, директор листа “Време“ и шеф Прес бироа Министарства унутрашњих дела пред Други светски рат.
Иначе, из времена Турака доњем делу имања остао је назив Тарабе за крај око данашње Излетничке улице, а почев од места где су изграђени подруми Смедеревске виноградарске задруге. Где су сада вински подруми, било је турско гробље, а даље, узбрдо, све сами виногради, чији су власници били Турци. Сваки виноград је имао високу ограду да би женска чељад била заштићена од погледа других. Пред одлазак, Турци су распродали винограде, али су остале тарабе којима су ограђивали своје поседе. Целом овом крају, остало је име Тарабе, које и данас живи.
Због овог Милутина, многи су сматарали да би му је, уместо Синдикални, прикладније име било „Милутинац“. Парк је тада представљао својеврсну ботаничку башту. Главни улаз се налазио на доњем путу одакле је благом косином водила централна поплочана стаза. Стазом се долазило на прву терасу полукружног облика са каменом скулптуром са ликом дечака. Од терасе су водиле су две стазе: једна у шумски део парка, а друга на терасу са видиковцем одакле се пружао диван поглед на Дунав и Банат. Улаз на главну терасу био је украшен вазама од камена, а на зидовима су се налазиле украсне фигуре.
У парку је постојала и мала стаклена башта, а на улазу и летњиковац у шумадијском стилу, испред којег је био посађен амерички јавор негундо. Власник имања је био имућан и приходе од винограда је улагао у одржавање парка. За веће радове је доводио стручне вртларе из Београда. Овај прелепи парк је национализован 1946. године и у духу тог времена дато му је име „Синдикални“.
Године 1947./1948. целокупно угоститељство града Смедерева преузело је тада тек основано угоститељско предузеће “Јединство” у оквиру ког је пословао и стари хотел Гранд. У састав кафанског простора ушле су неке национализоване кафане, а биле су и кафане за које је УП “Јединство” плаћало закуп („кирију“) простора.
Прво нарушавање изгледа парка настало је 1955. године, када је искрчен виноград, кућа на улазу претворена у ресторан, главна стаза је била осветљена и озвучена па је у то време парк постао омиљено место за одмор и шетњу.
У време баш велике експанзије привреде и изградње индустрије Смедерева, у 60-тим годинама XX века, а нарочито у другој половини, и великог прилива страних и домаћих гостију УП „Јединство“ je донело одлуку да прошири своју делатност и да изгради нове капацитете : Ресторан „Синдикални“ и три мотела ; у Коларима са 100 кревета, у Крњеву са 50 кревета, и код Лозовичке чесме са 20 кревета.
Ресторан „Синдикални“ изграђен је 1961. године у Синдикалном
парку
Том Синдикалном парку стари смедеревци, вероватно, придају највећи значај, у коме се након рата, најпре налазила кафана са баштом поред пута, а нешто касније изграђен је велелепни и култни Ресторан „Синдикални“ 1961. године. Одмах по отварању овог ресторана први руководилац био је Пера Петровић Суварак. Други и врло успешни руководилац тог дивног ресторана постао је Миладин Радовановић Дине Ћуран 1964. године, да би га касније због добрих пословних резултата, руководство предузећа 1982. године поставло за управника друго изграђеног хотела „Смедерево“.
Овде су одседали многи трговци, занатлије, сељаци, радници, а касније су ту долазили ветеринари, адвокати, лекари и др. пословни људи, познати спортисти и омладина. У време интензивне изградње Железаре, Желвоза, Фаграма, Годомина, Украса, Велура, ТП Дунава и др. у њему су се гостили многи инострани и домаћи стручњаци, инжењери, мајстори, монтажери и сл., поготово када је изграђен и први хотел „Смедерево“ 1967. године.
У кафани се увек служила храна све врсте : пређела, кувана храна, роштиљ, разна печења и наравно, специјалитети. У њему врло често било је живе музике коју су изводили познати смедеревски музичари и певачи. Наравно, било и музике са певачиме из целе Србије и шире. Ту су били организовани и приређивани : дочеци Нових година, прославе Матура, разне забаве и банкети, пословни ручкови, лепе свадбе, рођендани и др.
Посебно место и значај имала је тзв. “Ловачка сала“ за госте и пословне људе, који су имали потребе да у миру и тишини, дакле у интимној атмосфери, разговарају о великим и значајним пословима, те о скалапању уговора за велике пројекте иградње и сл.
6. Изградња првог и другог хотела „Смедерево“
А) Први хотел „Смедерево“ изграђен је 1967. године
Први хотел „Смедерево“ Први хотел „Смедерево“ и „Синдикални“
Изграђен је као први послертни већи хотел у Смедереву, и био је лоциран испод оне прелепе терасе на брду Синдикалног парка, нешто мало даље и лево, од већ постојећег и описаног ресторана „Синдикални“. Можда због неке уштеде, или превида пројектанта напаравлљен је само конфоран хотел са 100 соба, али се на обедовање, на пиће и кафу и др. морало одлазити „преко пута“ у ресторан „Синдикални“ !
У време пуног замаха разних друштвено политичких организација у овом хотелу су се често одржавали многи : струковни и стручни скупови, семинари, саветовања, сесије, симпозијуми, форуми и др., када је било и пуно посетилаца који су ту остајали и по неколико дана на пансиону.
Још 1968. године председник Општине Смедерево Милутин Мика Цветковић дао је идеју и покренуо иницијативу за изградњу моста код Смедерева и Ковина. Због идеје за изградњу Смедервског моста, због залагања за његову изградњу, због обезбеђивања средстава, али и због помног праћења изградње, овај мост су многи Смедеревци више година једноставно називали – Микин мост ! Изградња тог веичанственог моста свечано је започета 13.10.1973.године, побијањем првог стуба на Смедеревској страни Дунава (у Годоминском пољу), док је комлпетна изградња моста завршена 26.11.1976. године, па је тада и свечано пуштен у саобраћај. Иначе, овај леп и функционалан мост, због своје евидентне близине граду Ковину, у народу је више познат као – Ковински мост.
Значај Смедервског моста у локалном саобраћају, али и шире, врло је велики. Он повезује Смедерево, најзначајнији индустријски центар у Подунављу са Ковином и околним селима Ковинске Општине. Јер, лепо Смедерево је због своје јаке и богате пијаце, због значајних трговачких радњи и робних кућа, као и због своје индустрије, врло значајно економско средиште, не само за Подунавље и Поморавље него и за јужни Банат, који и иначе гравитира овом граду.
Смедеревки мост омогућава широко отварање плодног Баната према Моравско -Вардарској долини и најкраћу друмску везу са Јегејским морем. Смедеревски мост омогућава и повезивање Баната са Поморављем и источним деловима Србије, а преко Прешевско – Кумановске долине и повезивање са Македонијом и Грчком. Пошто су се успоставиле боље друмске везе са Мађарском, и одкад је суседна Румунија постала заинтересована за краћи пут до Јегејског мора, Смедеревски мост је добио и знатно већи међународни значај.
Б) Други хотел „Смедерево“изграђен је 1978. године
Други хотел „Смедерево“ – као нов Други хотел „Смедерево“ – на успону
Због тог великог значаја моста, насталог већег саобраћаја и много веће иградње, године 1978. изграђен је нови, други хотел „Смедерево“, на месту Ресторана „Синдикални“, па је тако први хотел „Смедерево“ постао депаданс свом млађем брату. Хотел „Смедерево“ је за своје време пројектовања и изградње био јако модерна грађевина. Зграда хотела је имала два улаза, од којих је један био улаз на рецепцију, а други за улаз у ресторан. На своја четири спрата хотел је имао 212 двокреветних и једнокревтених соба, али и 5 луксузних апартмана. До спратова, одн. до својих соба гости су се довозили савременим лифтом. Намештај у собама је био сав од махагони дрвета. На правом спрату хотел је имао велики ресторан, банкет салу и кухињу. Тај савремени хотел је имао аперитив бар са великим пулт баром,ТВ-салу, лепу и велику терасу. Еконмски део хотела имао је сопстевни вешерај, централни вентилациони (расхладни) систем и велико сколниште. Дакле, то је био конфоран хотел са добро испројектованим и играђеним садржајем ; имао је одлично играђен прилаз улазу, као и добро уређен и довољан паркиг простор. Готово половина соба има (и сад !) предиван поглед на Дунав, на Аду и на Банатску равницу, а то је амбијент какав се може само пожелети. Пуно би просторау чланку било потребно да се наведу имена европских и светских држава, чији су држављани посетили и /или боравили у овом, некад сјајном хотелу !
Депаданс, одн. први хотел „Смеддерево“ издавао се иностраним и нашим фирмама, а на спрату су биле канцеларије запослених у предузећу Јединство.
7. Сумњива приватизација – пропадање
Хотел „Смедерево“- у продаји Хотел „Смедерево“ – у пропадању
Хотел „Смедерево“ је био власништво државне фирме „Јединство у стечају“, а приватизован је 2008.године.Тада је нови власник најавио улагање од 10 милиона евра, отварање модерног хотела Aqua-Family – Business Resort “Citadela Terme” са 4 звездице, 110 соба, ресторанима, отвореним базенима са термалном водом и затвореним аква парком. Ни после једанаест година од ове маштовите приче није било ништа. Хотел пропада, а очигледно да је реч о још једној несумљиво лошој, али свакако сумњивој приватизацији са, могуће, још сумњивијим капиталом. Београдска фирма „Integral Energy”, која је купила хотел, више није била власник, па је 2014.године ова имовина прешла у руке нове фирме „Citadela 1.428” из Новог Сада, која није имала ни једног запосленог ?!
Некадашњи хотел „Смедерево“ и Синдикални парк су постали приватни посед (поново), по коме је шетња грађанима Смедерева и др. – забрањена ! Посед чува наоружано лице, које не дозвољава чак ни обилазак овог некада омиљеног градског места за одмор и рекреацију. Хотел „Смедерево“, који је приватизован пре једанаест година, за који су нови власници обећавали да ће ту подићи ново луксузно здање, и даље је напуштен, пропада и сабласно стоји на најлепшем видиковцу у граду. Наравно, пропада и парк око хотела, смедеревцима познат као „Синдикални“, за којим многи стари смедеревци жарко жуде и тугују, јер су ту провели најлепши део своје младости.
Необично је, да град Смедерево са преко 105 хиљaда становника, са бурном историјом, са огромом традицијом, са великим културним наслеђем, са педигреом да је одмах направљен као град, и да као град, који је два пута био престоница државе Србије – нема ни један велики и леп хотел !
Аутор: Смедерево
22. мај 2019.г.
Никола Тасић Цале
Дипл.маш.инжењер (У пензији)
Стари Смедеревац
