JEZAVSKA SELA I MOSTOVI

Jeзавска села и мостови

Језава је река која тече кроз Годоминнско поље и као притока Дунава, у њега се улива са десне стране код Смедеревске Тврђаве. Следствено томе и Језава припада Црноморском сливу. Језава представља рукавац Велике Мораве, који се одвојио од ње код села Трновче и налази се долинској равни Велике Мораве, али је 1897.године од ње одвојена насипом. Она почиње између села Трновче и Милошевца. Непрекидно корито Језаве почиње тек из Рита, између Лозовика и Сараораца. Одавде тече према северу, рачвајући се у многе рукавце и спајајући се са Раљом и Kоњском Реком, улива се у Дунав код Тврђаве.

Јединствени раритет везан за Језаву је да у зависности од годишњег доба, она је имала два супротно смерна тока. Kада се Велика Морава изливала, она је гурала воду у Језаву, па се ова онда уливала у Дунав код Смедерева. Kада је Дунав пуно надолазио, он је гурао воду у Језаву, те је онда она морала да се улива у Велику Мораву.

Многи људи у Европи и грађани Смедерева знају да су неки градови добили су имена по рекама : Беч (Wien), по реци Вијени, Москва, по реци Москви, Љубљана, по реци Љубљаници, Ниш, по реци Нишави,….итд. А, неки градови су познати по рекама које кроз њих протиčу : Париз по Сени, Лондон по Темзи, Рим по Тибру, Праг по Влтави, Варшава по Висли, Kаиро по Нилу, али и Скопље по Вардару, Сарајево по Миљацки, Мостар по Неретви, Загреб по Сави,… а, Београд и по Дунаву и по Сави.

Па, зашто онда не би Смедерево било познато и по Дунаву и по Језави ? Е, па више није могуће, јер су 60-тих и 70-тих година Језаву убили неки људи, који су били неуки, који нису размишљали о будућности и заштити животне срединеа (Екологија), а можда и зато што нису били прави смедеревци.

Дужина Језаве износи 47,5 км, а њен слив заузима површину од око 170 км2. Он обухвата знатан део Моравске алувијалне равни и леву долинску страну низводно од Великог Орашја. На том свом путу, од извора до ушћа, она спаја или повезује следећа села на Језави и око Језаве : Велико Орашје, Трновче, Милошевац, Лозовик, Сараорци, Лугавчина, Осипаоница, Скобаљ, Мала Kрсна, Враново, Раља, Радинац и Липе.

На тој малој реци Језави, односно на тој њеној дужини од само 47,5 км било је више од 35 мостова, ћуприја, мостића и прелаза, у поређењу са великим Дунавом, на чијој огромној дужини од 2888 км – постоје 52 моста ! Ово је прича о селима и мостовима на Језави!

1.Велико Орашје

О селу Велико Орашје надахнуто је говорила Железарина пнзионерка, госпођа Љиљана Марковић, која је рођена у овом селу, и која нам је казала да директно кроз село Језава не протиче. Дакле, Велико Орашје није на Језави, те нема ни мостова! Додуше, у многим истраживањима и написима о Језави, не говори се да протиче, већ да јој само гравитира.

Иначе, Велико Орашје лежи у алувијалној равни Велике Мораве и Јасенице, на месту где се Јасеница улива у Велику Мораву. Куће су груписане између Велике Мораве, Јасенице и железничке пруге Велика Плана – Смедерево. Морава овде стално рони своју леву обалу, на ту страну помера корито и тако прети овоме насељу.

Велико Орашје је друмско насеље, збијеног типа са кућама ушореним, „груписаним у камару“, дуж цариградског Друма, путева за Паланку и Скелу и споредних сеоских путева.

Старине у селу. Данашња црква подигнута је на темељима старе цркве. Мештани су овде копали, рачунајући да ће наићи на новац. Место је сматрано као светиња и сељаци су хтели ту да подигну капелу. Када су почели са откопавањем темеља, наишли су на зидине, који су били „моловани“ и на десној страни стајао је натпис ; Љета од Христа 1175 созда храм сеи..“ на вратима је био натпис: „освјати и помази Храм св. Ар. М. Еписком Сава“. Ово насеље је било првобитно у Селишту. Ту су биле куће најстаријих становника, одакле су се населили на данашња места.

Велико Орашје је старије насеље. Црква је подигнута на темељима неке старе цркве. При откопавању нађени су зидови који су били „моловани“ и на десној страни врата стајао је натпис: Љета од Христа 1175. созда се храм сеи….“ На вратима је стајао натпис: освајати и помаза Храм св. Ар. М.Eпископ Сава“. (Споменик Ц.K.А. XXXVII, ц 167/168.). Предање вели да су становници данашњих села Ливаде (пожаревачке), В. Орашја, Kрњава и Трновче били насељени у близини данашњег Орашја на месту које се сада зове „Селиште“, где је и данас старо гробље.

Kако је овде било на удару Турцима, становништво се склонили у заклонитија места: једни пређу преко Мораве и у лугу оснују ново насеље под именом Ливадица, други оснују Орашје, а трећи Kрњево и Трновачу. Место, на коме је било првобитно насеље, које се данас зове Селиште, помиње се за време Аустријске Србије (1718-1739. год.) под именом Ливада Ливат. У години 1732., у списку села смедеревског „диштрикта“, помиње се село ливаде са 30 домова. Ливадица се помиње и много раније.

Предање вели да су први досељеници, који су из Ливадице дошли на данашње место, ту затекли многе велике орахе, по чему су селу, односно данашњој варошици, и дали име. Велико Орашје се помиње у арачким списковима и имало је 1818. г. 50 а 1822. г. 55 кућа. Године 1846. у Орашју је било 87 кућа, а по попису из 1921. г. варошица је имала, заједно са Kрушевом, 489 кућа са 2400 становника.

У Великом Орашју се данас одржава културно-забавна манифестација „Орашко прело“ уоквиру које се организује такмичење у спремању сарме.

2.Трновче

Железарин металуршки инжењер Предраг Марјановић, и један од њених директора, дао је релевантне податке и напаравио фотографије о Језави у околини Трновча. Кроз средину села некада је протицала Језава ; касније корито јој је готово затрпано тако да се на појединим местима једва познаје да је то речно корито.

Непосредно код Трновча ни у њему нема мостова на Језави. Језава је некада текла у близини, али је њеном регулацијом Мораве она пресушила. Остало је корито реке и неколико бара. Најпознатија од њих је бара Глождаре. Река Језава пректично почиње између села Трновче и Милошевца.

Село Трнавче лежи у долини Мораве, од које је удаљено 1500 метара. Између Мораве и села је Блато – Мртваја, којом је Морава некада текла. Блато је пуно воде када Морава надође. Од Моравиних поплава село је обезбеђено насипима и јазовима. Шуме нема, има неколико браника. Поред Мораве има врбака и сади се багрем. Раније је било доста шуме али је она искрчена. Зиратно земљиште је изван села.

Село Трнавче је збијеног типа, са кућама груписаним порд путева. Дели се на крајеве (мале): Грчац, Кошарску, Чолачку, Језавску и Влашку.У Раворини, између села и Мораве, налазе се остаци од цигала, црепова и др. По предању, у близини старог сеоског гробља била је немачка црква и „конак“ старешине овога краја.

Трновче је раније било у Селишту заједно са Ливадицом, Великим Орашјем и Крњевом. Када су Турци завладали, станавници данашњег Трновча се расели са Селишта и дође у шуму око данашњег Савановца. Пошто овде нису били сигурни те непусте и ово место и „оду у трње“ (по чему је село добило назив) ближе Морави и оснују данашње Трновче што је детаљније описано у тексту села Крњева.

Инжењер Предраг Марјановић, овом пприликом указао на једно сликовито, језовито место у околини Орашја, Трновча и Велике Плане. Говорио је о језерцету, односно мочвари, које се налази се код Великог Орашја и Трновча, поред Велике Плане, на месту старог млина, у близини данашњег истоименог етно ресторана. Локални усмени извори кажу, на овом месту Турци су давили непослушан локални живаљ. Ту је и старо гробље које је напуштено крајем XIX века, а служило је као гробље мештана старог села ”Ливат”.

Непосредно поред гробља налазила се, тзв. ”Мађарска црква” са конаком, коју су срушили Турци, а и само гробље се простирало на знатно већем простору од данашњег. Релативно близу гробља налази се старо корито реке Језаве, која је протицала овуда све до регулације тока, крајем 60-тих година прошлог века. Званично, река је добила име по томе што је локалном становништву изазивала језу својим честим поплавама. Отуда и име реке – Језава.

3. Милошевац

Некад највеће село у Србији, Лозовик лежи у пространој долини Мораве, од које је удаљено 3-4 километра. Кроз средину села протиче Језава, чије је корито готово увек суво. Морава, када се излије, плави само поља а врло ретко крајње сеоске куће.Извора нема, док ђермова-бунара има готово свака кућа. На воду наилазе после 3-4 метра копања. Ђермови су плитки и нарочите врсте; нису као у западнијим селима.

Зиратне земље и ливаде су око села и врло плодне. Сеје се кукуруз, затим пшеница; мање јечам, овас, конопља, репица, детелина итд.Има мало приватних забрана.Милошевац је друмско, ушорено насеље збијеног типа. Подељено је на три краја: Табачину, Милошевићску и Богданску („Бугарску“) Малу. Куће су груписане дуж главног и споредних сеоских путева. У средини је „пијаца“ где су Народни Дом, црква, школа, механе и дућани. Најнасељенија је Табачина. У новије време поједине породице селе се из села и одлазе на своја имања.

Источно од села, а на обали Бистричине је Селиште. Ти је било, не зна се када, старо насеље. По причању наилазили су на људске кости, угљевље, делове посуђа, олучене цигле, новац и др. Источније од Селишта, ближе Морави, у „Ћелијама“ ископана је часна трпеза, камени свећњак и сребрна звездица. Прича се да се село раније звало Медошевац, и у близини, на Морави, била је скела. Разна су предања о постанку данашњег имена. Промену имена доводе у везу са кнезом Лазаром и са Турцима. Турци су одавде одселили неке породице у околину Ниша и они ново место, где су се населили, назову Медошевац у срезу нишком, округу топличком.

Посебност Милошевца

Многобројне породице којима као да је судбина одредила да на себе преузму муку туђих, остављених малишана. Од пелена до удаје и женидбе. Е, то је Милошевац, село код Велике Плане. Петровићи, Писаревићи, Пашићи, Танасковићи… Готово да нема куће која, уз своју децу, није прихватила и нечију, туђу.

Од многих лепих и напредних села у Србији свакако је постојао важан разлог да се за прву дечију колонију изабере баш село Милошевац, село удаљено 78 км од Београда, у непосредној близини Велике Плане. Један од најважнијих и пресудних разлога је тај што је, за оно време, општи образовни и културни ниво становника села био на завидном нивоу. Установа за породични смештај деце у Милошевцу основана је на основу одредаба Правилника за колоније, одојчад и малу децу, који је објављен у „Службеном гласнику“ 6. октобра 1929. године.

Свој рад установа започиње 29. марта 1931. године, када су смештена прва деца. Писана документа о оснивању устнове нису сачувана, постоји само уписна књига (матична књига) деце Завода за здравствену заштиту мајки и деце из Београда, која је вођена за Дечију колонију у Милошевцу. Трагична ратна збивања у периоду од 1941. до 1945. године су негативно утицала на општу организацију породичног смештаја, ипак, и поред престанка бриге Централног завода и Државне управе, деветоро деце је остало у породицама Милошевца. До 1948. године установа породичног смештаја није постојала, да би првих 19 хранитељских породица поново примило децу 4. новембра 1948. године. То је нови почетак и нови живот Дечије колоније у Милошевцу.

„Дечија колонија„ 1963. године прераста у „Центар за породични смештај деце“ и уводи различите профиле стручних радника : социјалне раднике, психологе и педагоге, који раде тимски и заједно са хранитељским породицама, и својом стручношћу остварују најбоље интересе деце. Хранитељство у Милошевцу се од давне 1931. године преноси са генерације на генерацију. У многим породицама постоје и три генерације хранитеља : баке које су, после много година бриге о деци престале да буду хранитељице, њихове ћерке и снахе које су активне хранитељице, али и унуке које преузимају ову одговорну, захвалну и племениту улогу. Постоје генерације породица које су одгајиле више од 40- торо деце. Велика животна неизвесност ове деце замењена је срећом да, уместо у дечијим и другим домовима, расту у породичним сеоским кућама и имају детињство и младост као и сва остала деца.

Од тада до данас мењали су се носиоци оснивачких овлашћења, мењало се и име установе, садржаји и облици рада, али једно је остајало увек исто – несебична брига да се угроженој деци обезбеди лепо детињство и живот у породичној атмосфери, и што је најважније, пружи шанса да се сами изборе за своју будућност. Кроз дугу историју, име установе више пута је мењано. Данас установа носи име Центар за породични смештај и усвојење „ Милошевац“ за територију Подунавског округа. Седиште је у Милошевцу, улица Кнеза Михајла бр.1, СО Велика Плана. Делатност Центра дефинисана је Правилником о хранитељству и Законом о социјалној заштити.

Облик социјалне заштите који установа обезбеђује у протеклих 85 година показао се и потврдио као најделотворнији облик заштите у односу на кориснике, што је потврдила и чињеница да је последњих година оформљено више центара за породични смештај на територији Републике Србије. Дугогодишњи рад установе потврђују први малишани који су давне 1931. године смештени у хранитељске породице у Милошевцу, а данас прелазе осму деценију живота. Најмлађе дете смештено ове јесени има тек неколико месеци. То је Милошевац, поморавско село великог срца којем дугује сећање и највеће хвала око 5000 деце, која би, када би се поново окупила, сачинила још једно велико село „Нови Милошевац“.

Хранитељство је постало традиција. А Милошевац, бисер племените мисије. Никада нико није питао за додатке и доплатке ; данас држава помаже : хранитељска породица по детету добија око 30.000 динара. Али, и да не стигне тај доплатак, нико овде не би одустао.

Железарин машински инжењер Никола Павловић, и један од њених руководилаца, дао је релевантне податке и направио фотографије мостова нa Језави у Милошевцу.

Мостови у Милошевцу – 2 моста+1 прелаз

1) Језава улази у село са југа изатара села Крњева. Тај део се назива Гаревина и кроз село пролази углавном, працем југ-север. Преко њеног тока у селу пролазе три пута. Први је у мали Табачина и за тај пут никада није постојао мост-ћуприја, већ је направљен пропуст постављањем бетонске цеви за пролаз водотока.

2) Фотографије 2) представљају први мост низводно, који се налази на путу ка мали у којој живе фамилије Стекулћи и Петровићи. Мост је сниман са јужне стране.

2) Мост у Милошевцу – Секулићи

3) Фотографије 3) представљају други мост, а исти се налази у центру села и преко њега прелази пут, који иде ка железмичкој станици и према мали Слога, где живи фамилија Богдановићи. Одмах иза северне стране моста извршено је спровођење водотока бетонским цевима у дужини од око 100 м. Корито тог дела Језаве преко цеви је насуто-затрпано, па је на том простору изграђена импозантна Аутобуска станица.

3) Мост у Милошевцу – Богдановићи

4.Лозовик

Некада највеће село, Лозовик налази се северно од Великог Орашја, а јужно од Мале Крсне, у пространој долини Мораве. Лозовик је старије насеље. За време Аустријске Србије (1718-1739. године) помиње се као насељено место под именом Lasofica-Lassoviz. Године 1732. Лозовик је припадао смедеревском «диштрикту» (срезу) и имао је цркву и 28 домова. По арачким списковима Лозовик је имао 1818. год. 105, а 1822. год. 121 кућу. Године 1846. Лозовик је имао 251 кућу, а по попису из 1921. године у Лозовику је било 1074 кућа са 5585 становника. Прве су куће биле код старе школе и ту је основа селу, одакле се оно ширило према Морави и према Цариградском друму. Веле, да је варошица добила ово име по лози, која је овде било много у доба насељавања.

Најстарија је породица Терзић. Њихов предак, који је по занату био терзија, основао је ово насеље. Причају да су њихови преци учествовали у Косовском Боју, и да их је «кнез Лазар проклео» због чега се «слабо пате», те нису многобројна породица и ако су најстарији. Старе породице, чији су преци дошли са Косова, су : Туфегџићи, Девићи, Шајковићи, Миладино-

вићи, Ћупезанска фамилија, Ротоњска фамилија, Машићи, Скокићи и Станимировићи. Остале су породице долазиле из разних крајева и неке од њих се су добајала имена и надимке по местима из који су дошле: Зубаљци, Пироћанци и Хомољци.

Лозовик има своју школу од 1835.године и она је била смештена у приватној кући, у средини села. Од 1845.године постојала је школа на месту «Клење», која је 1863. год. изгорела. До 1871.године школа је била смештена у напуштеној црквеној кући, а те је године подигнута нова школска зграда. Друга школска зграда подигнута је 1907. године. Данашња црква подигнута је 1822. године у близини старе цркве брвнаре под шиндравним кровом.. (подаци крајем 1921. године).

Лозовик, село космонаута

Село Лозовик је насеље где се највећи део становника бави пољопривредом. Сеоски пејзажи пружају одмор за душу и рај за очи, нешто сасвим супротно градском асфалту и гужви. На 75 километара од престонице, простире се атар некада највећег села у Србији. Ово је прича о селу космонаута и винове лозе,о селу покрај Смедерева града.

Авион-поклон Профином пионорству Стамено дрво

Иако за магистра Радомира Марковића Профу у послератном Београду није било службе, те се морао запослити у основној школи у Лозовику крај Смедерева, у Совјетском Савезу се за њега знало. Совјетска штампа је о њему писала као о “југословенском Циолковском”, по свом научнику који је из руске забити итекако допринео тамошњој науци, визионару лета у космос и оснивачу модерне космонаутике.

Совјетска штампа је о њему писала као о “југословенском Циолковском”, по свом научнику који је из руске забити итекако допринео тамошњој науци, визионару лета у космос и оснивачу модерне космонаутике. Захваљујући потпуној посвећености науци, пре свега астронаутици, лозовички Профа је задужио многе генерације, а у његову част у мали Лозовик долазили су совјетски космонаути више пута, од Германа Титова па на даље.

И данас испред основне школе у селу стоји југословенски ратни авион, поклон пионирству једног професора. Иако из поморавске забити, посвећен и загледан у звезде, доказао је да се оне и тако могу досећи.

Лозовик побратим са Иванић Градом

Побратимство или братимљење је стари индоевропски обичај својствен ратничким сталежима.Установа побратимства заједничка је Грцима, као и Словенима. Потиче из давних времена, а реч је о вештачком орођавању. Братимљење настаје из више разлога, али су према “Српском митолошком речнику” три главна : да се привидним орођавањем, уз позив Бога као сведока, обезбеди пријатељство ; да се у некој невољи добије помоћ и заштита божанства, и да болесници, магијским чином братимљења, оздраве.

Склапање побратимстава међу градовима почело је шездесетих година прошлог века, када су Уједињене нације основале Светску федерацију градова близанаца. Посебан сегмент ове приче чине побратимства међу градовима бивше СФРЈ, склопљена док је та земља још постојала.Братски градови и општине сарађивали су тако што заједнички једна другу помагали изградњи и развоју привредних објеката, обуци и/или конкурисали код финансијера за одређене пројекте.Када је реч о културној сарадњи градова-побратима, могло би се рећи да је она била најразвијенија. Сви братски градови организовали су манифестације на којима суњихови побратими представљали своје привредне и културне потенцијале. На таласу тадашњих братимљења дошло је и до побратинства између Лозовика и Иванић Града.

Иванић Град је град у Хрватској у Загребачкој жупанији. Тај град се налази у региону Мославина. Према првим резултатима пописа из 2011. године у граду је живело 14.544 становника, а у самом насељу је живело 9.378 становника. Прва утврђења на месту данашњега града саграђена су у XIII или XIV веку. Половином XVI века саграђена је нова тврђава у склопу састава Војне крајине. Укидањем Вараждинске крајине 8.јуна 1871. Иванић долази под грађанску власт Хрватске и добија статус града, па се овај догађај слави као дан града.

Синтетичка мазива Средства за чишћење и одмашћивање

Ивасим д.о.о. је хрватско предузеће са седиштем у Иванић Граду у Хрватској. Ово предузће основано је 1974.године. Делатност предузећа је производња хемијских производа : синтетичка мазива, средства за чишћење и одмашћивање, еколошки проиводи и специјални производи (чиишћење оптичких инструмената …) и др. У време оне стабилне државе СФР Југославије и добрих односа међу републикама, многи градови су се међусобно братимили. Интереси су били различити, али се углавном рачунало са неговањем братства и јединства, развојем привредне и економске сарадње. Изграђена Желазара у Радинцу постала је велики потрошач средстава за подмазивање, чишћње и подмазивање, што је управо постало изазов да хрватско предузеће Ивасим д.о.о. из Иванић Града отвори неку своју производу јединицу у близини Железаре, па је тако дошло до избора велигог села Лозовика као града у Србији за побратимљење.

Крајем 70- и почетком 80-тих година Лозовик се побратимио са Иванић Градом, када је дошло и до изградње погона предузећа Ивасим за производњу синтетичких мазива, у коме је било 50-так запослених мештана Лозовика.

Железарин металуршки инжењер пок. Љубомир Јевтић, и један од њених директора, дао је релевантне податке и напаравио фотографије о мостовима нa Језави у Лозовику.

Мостови у Лозовику – 2 моста+1прелаз

5.Сараорци

Село Сараорци су насељено место града Смедерева, Подунавског округа. Насеље се налази у алувијалној равни Велике Мораве, удаљено 25 км од Смедерева. Према попису из 2011. село броји 2107 становника. Kроз сараорачки атар данас протичу две реке : Језава и Велика Морава.По предању село је добило име по зидарима Сараорима, који су зидали Смедеревску тврђаву. Претпоставља се да су живели поред реке Мораве. Село је настало пре 18.века. У периоду 1945—1964. Сараорци су били седиште истоимене општине, којој су припадала села Лозовик, Лугавчина, Милошевац и Осипаоница.Статус варошице је од 22.марта 1896. године варошица Сараорци. Имања су изван варошице, нарочито између Језаве и Мораве. Најбоља су имања у Стрмењаку и Селишту. Виногради су у Ивовој Бари и Врановцу. Забрана је мало. И виногради и забрани су поглавито на терасама београдске језерске површи, која је нарочито изражена на Кленовцу, Врановцу и Ивовој Бари.

Сараорци се налазе јужно од Смедерева. Нема података на основу којих би се са сигурноћу могло говорити о оснивању и старости овога насеља. Али судећи по траговима из прошлости, који се налазе у близини овога места, као и по имену, које наводи на помисао да су овде некада можда живели сараори, који који су радили на подизању смедеревског града, могло би се рећи да је овде постојало старије насеље. На Хумки су ископавали плоче, новац и др. Између Лозовика и Сараораца налази се стара црква брвнара, покривена шиндром, која је служила до 1894. године, када је подигнута нова, данашња црква. У арачким списковима се помињу Сараорци који су имали 1818. године 38 кућа. Године 1846. у Сараорцима је било 99 кућа, а по попису из 1921. године у њима је било 405 кућа са 2.109 становника. По предању су Сараорци раније били у Селишту, на десној страни Јазаве, и од ње удаљени око 200 метара.

Чамац као потреба

Чамац је отворени или полузатворени пловни објекат коритастог облика и мањих димензија. Може са покретати уз помоћ људске снаге, ветра или механичке снаге. Иначе, име чамац потиче од турске речи чам, што је назив за дрво јеле. Према води у којој плове, чамци се деле на речне, језерске и морске. Према врсти погона разликују се : чамци који се покрећу људском снагом уз помоћ весла, лопатице или мотке, чамци на једра и чамци са механичким погоном. Смедеревски рибари су, у прво време, радили са дрвеним чамцима, а покретали су их завозним веслима и крмицама.

Чамац – Саставни делови: 1-Прдења глава, 2-Заднаја глава, 3-Ребра, 4-Патос, 5-Банак, 6-Егије,7-Лајсне, 8-Каишеви, 9-Коломпе, 10-Седиште.

Најатарији чамац – Чун од дебла

Поред назива чун, постоје и крајеви где се он зове још и чуњ. Чун је такође, као и кораб и лађа, врло стар назив. Занимљиво је да су се сва три стара назива за чамце сачувала то име, који није дужи од 5 м, шири од 70 цм, и дубљи од 50 цм, већ према потреби.

У чун стане заправо само једна особа, а кад у њега седну два човека, вири само још два прста из воде. Чуновима се служе рибари да се возе у баре и мочваре, полажу и контролишу мреже и бубњеве, да се возе за грађу, дрва итд., а бржи су од великих чамца, јер су много мањи и шиљастији. Наравно, рибари користе чунове и у Дунаву када се ради појединачно и са одређеним мањим алатима.

Чамац -Раритет- пронађен на Језави у Сараоцима

Чун-Бродица из Сараораца- Моноксилни храстов чун

Сараорчанин Зоран Јанковић, Градоначелник (Жупан) Љубљане, Словенија

Зоран Јанковић је један од најуспешнијих смедереваца у новије време. Он је рођен је 1953. године у селу Сараорци близу Смедерева, од оца Србина и мајке Словенке, али се породица 1964. године одселила у Љубљану где је Зоран завршио Основну школу, Гимназију и Економски факултет. Зоран Јанковић је пословни човек и политичар српско – словеначког порекла и тренутни је градоначелник Љубљане, која је његовом заслугом, проглашена за Зелену Перстоницу Европе за 2016. годину.Постао је познат када је 1997. године постао председник Управе словеначког пословног система Меркатор. Он је заслужан за прерастање Меркатора у највеће предузеће у Словенији са 15.000 запослених и развијеним пословима у земљама региона Хрватској, Босни и Херцеговини и Србији. Због остварених резултата добио је престижно национално признање „Менаџер године 2002“.

После одласка са те функције остао је запамћен као успешан и способан човек, што му је донело популарност захваљујући којој је 22. октобра 2006. године убедљиво, већ у првом кругу, са 62,99% гласова победио на изборима за градоначелника Љубљане као независан кандидат, а његова листа освојила је 23 од 45 места у градској скупштини. На парламентарним изборима у децембру 2011. године Зоран Јанковић предводио је листу „Позитивна Словенија“ која је и победила. Тада су новине писале:„Будући премијер Словеније из Смедерева!“.

Нажалост, није му успело да формира Владу иако је са својом странком на нивоу Словеније освјио преко 28% гласова и био први. Владу Словеније формирао је Јанез Јанша, јер Словеначка народна странка (СЛС) и Грађанска листа (ДЛ) нису биле спремне на сарадњу.

Када је 2006. године Зоран Јанковић био изабран за Градоначелника (Жупана) Љубљане он је тада рекао да му мотив није новац, већ жеља да се Љубљана развије. Према истраживању Реадер’с Дигеста Лјубљана је најпоштенији град и један од најсигурнијих градова у Југоисточној Европи. То све што је учинио је опипљиво, тако да су га гласачи 2010. године поново изабрали за Градоначелника са 64,79 % гласова! Од октобра 2014. године Зоран Јанковић је градоначелник Љубљане и за наредне 4 године !

За све ово време Зоран Јаноковић је за свој рад и достигнућа у привреди добио силне награде и признања као што су: Најуспешнији директор, Топ Манагер, Бест Манагер, Најбољи градоначелик у Југоисточној и Централној Европи.

Железарин магистар, машински инжењер Новица Јевтић, специјалиста за хидраулику, и један од њених руководилаца, дао је релевантне податке и направио фотографије мостова нa Језави у Сараорцима.

Мостови у Сараорцима – 3 моста

Према казивању Новице Јевтића, у време спеовођења комасације у селу, 80-тих година прошлог века, саграђен је мост у продужетку првог левог сеоског сокака, и налази се између потеза Клада и Гојковац. Друга два мост су у селу којим сеоски путеви прелазе у део насеља тзв Барска мала.

Мост у Сараорцима 1 Мост у Сараорцима 2

Мост у Сараорцима 3 Лепа куца на мосту

6. Лугавчинa

Лугавчина је насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Према попису из 2011.године било је 3078 становника (према попису из 2002. било је 3384 становника). Лугавчина се налази у долинама река Велике Мораве и Језаве.Сеоске куће су распоређене између Језаве и десне стране Цариградског Друма и само један део циганских кућа прелази на леву страну друма. У атару Лугавчине Морава јако меандрира и на тај начин одузима или додаје земљу атару овог села.Лугавчина се налази јужно од Смедерева. Не зна се када је ово насеље основано, али може се трдити да је старијег датума. На карти из доба аустријске владавине (1718.-1739.године) унето је насеље, источно од данашње Лугавчине, место Бисак.

Предање овако говори о постанку Лугавчине : село је засновано у Селишту, јужније од места где се од Цариградског друма одваја пут за село и где је сеоско гробље.Ту су се најпре населили Јосићи, за њима Дабићи, па Ерчићи и Седларци и још неке породице. Како је село било поред друма, из страха од Турака, раселе се и населе у луговима око саме Језаве и због лугова и село добије то име. Доцније су се, колико се село развијало, приближавали опет Цариградском Друму.

Лугавчина је насеље збијеног типа. Куће су груписане и ушорене пред сеоских путева који излазе на Цариградски Друм, затим на Језаву или воде за Осипаоницу. Једна група циганских кућа издвојена је и налази се, као што је већ речено, са леве стране Цариградског Друма. Село се дели на: Средину Села, Кључ (Кључку Малу) и Кулан (Куланску Малу).Зиратно земљиште и ливаде су изван села. Између Језаве и Мораве; нарочито су добра имања у Бисаку, Русини, Ђили и Кладама. Виногради су у Глоговцу и Каштанском Брду. Шуме нема, поред Мораве су врбаци.

Књижевник Живорад Жика Лазић

Живорад Жика Лазић рођен је 28. децембра.1933.године у Лугавчини код Смедерева, од оца Влајка и мајке Милице. Основну школу завршио је у Лугавчини, први разред Гимназије у Смедереву, а потом се преселио у Београд код тетке, где је наставио даље школовање. Како је било ратно време, нередовни возови, ишао је и пешке до села.

У Београду је положио велику матуру-Гимназију, после чега уписује Филозофски факултет. Студирао је психологију. Био скојевац од 1948. године. Са петнаест година отишао на радну акцију (отац Влајко био је у то време председник села). По повратку са радне акције примљен је у СКОЈ септембра, који се већ у децембру укида. Након тога постаје члан КПЈ касније СКЈ. Тиме се увек поносио иако дуго није био члан поменуте партије.

За време студија постао је уредник часописа “Млада култура“, који се бавио књижевношћу младих. Прву књигу „Путем поред реке“ објавио је 1957. године. То је река Језава где је научио да плива. Постао је познат и препознатљив по свом родном крају – селу Лугавчини одакле је непрестано црпео догађаје и претварао их у приче и/или романе. Био је постреаилиста.

Живорад је пре свега писац, и то један од најзначајних у савременој српској књижевности, који иза себе има обимно књижевно дело. Да није оспораван у једном временском периоду, његова биографија била би богатија за још који роман, филм или ТВ серију. Двадесетак књига – романа, историјских романа, збирки приповедака, али и сценарија за телевизијске серије “Музиканти”, “Грађани села Луга”, “Докторка на селу”, “Сељаци”, “Колибаш”, “Армоникаш”, “Пашић и четири краља”. У ТВ серијама улоге су играли, односно тумачили многи познати југословенски, односно српски глумци. Занимљиво је да се у серији Колибаш појављује Љиљана Пантић, аматерка из Лугавчине, и то у епизодној улози.

Жика Лазић је написао и збирке приповедака : Месечев знак, Вашар, Човек из воза, Прича се у Мадери, Маршалова деца, Скаске о Вожду,…Потом следе романи : Алекса Поповски, Бурдуш, Грађани села Луга, Глумац, Убише књаза, Књажев секретар, Ни књаз ни краљ, Повест о Пашићу, Туђа жена, Карађорђе које куде, Друмски рај, Витез смрти, Љубав колибаша, Пашић и четири краља, Књига о војводи, Ако ме сретнете и Дивље семе.

Његови романи: Глумац, Убише књаза, Књажев секретар, Ни књаз ни краљ, широј публици представљени су као позоришне преставе, и као такви пунили су позоришне дворане у континуитету, по тридесет дана заредом. Написао је монодраму „Ђенерал Дража“ са поднасловом – Ноћ уочи стрељања. Ова монодрама прво је приказана у Лугавчини, јер је овај текст узбуркао српску јавност приступом и начином отварања ове теме, у часу када је српска јавност била подељена. Треба да се неведе да се Жика Лазић опробао и као глумац, и то у филму Ортаци. Поједини романи Живорада Лазића преведени су на седам страних језика.

У биографији Жике Лазића значајно место заузима податак да се дуги низ година успешно бавио новинарством, да је био изврстан репортер у НИН-у, Дуги, Илустрованој политици, Вечерњим новостима. Својим највећим успехом у новинарству сматрао је интервју са Ивом Андрићем када је овај добио Нобелову награду. Иво Андрић никоме није давао интервјуе, а тек тада, непосредно по добијању Нобелове награде, то је деловало као немогућ подухват. Али, Лазић је успео да преко женске везе обави разговор са Андрићем и објави га у Илустрованој политици. Због ТВ серије “Грађани села Луга” и “Докторка на селу” био је нападнут од Савеза бораца Смедерева. Речено му је да клевеће борце и због тога се нашао на оптуженичкој клупи. пријатељству између Тита и Бате Живојиновића, Жика није осуђен. Када је Тито прочитао да се ради о Булиџи кога је играо Бата, рекао је : “Ма нема ту ништа политички, Бога ти пустите то !”.

За свој богати књижевни рад Лазић је добијао више награда, међу којима је и „Светосавска повеља“ града Смедерева 2005. године. Реалним приповедањем Жика је подигао трајан споменик својој завичајној Лугавчини, али и Смедереву и Београду, не заборављајући да истакне узалудне жртве поразне српске политике.

Долапи на Језави

Баште, или баштоване су се налазиле поред Језаве. Свака баштована је имала свој долап. Долап је уређај за наводњавање, односно точак на којима су се налазили лончићи, који су се пунили водом из бунара, или канала повезаног са реком Језавом. Коњ је канапом био повезан за точак и вртео га, тако што се кружно кретао око њега и док се точак вртео, лончићи су захваћену воду сипали у канале, обично направљене од дасака.

Тим каналима је вода стизала до леја паприка, парадајза, купуса… Не ретко су и људи окретали долап и заливали своје баштоване. Долапи су се задржали дуго у послератном периоду на Језави, а већи и познатији су долапи су били ; Савин долап смештен поред Језаве у потезу Кључ, и Булин долап на другом делу села у потезу Млака, прича Синиша Маринковић.

Железарини инжењери Саша Дабић, Синиша Маринковић, једни од њених водећих руководилаца, и Драгољуб Петровић, службеник СУП-а, дали су релевантне податке и напаравили фотографије о мостовима нa Језави у Лугавчини.

Мостови у Лугавчини – 3 моста+3 прелаза

Према казивању наведених саговорника у селу постоје 3 класичана моста, док су преостала 3 моста, у суштини ћуприје, одн. прелази за одлазак у њиве.

Мост у Лугавчини 1 Мост у Лугавчини 2

Мост у Лугавчини 3 Мост у Лугавчини 4

7. Осипаоница

Осипаоница је насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Према попису из 2011. било је 3560 становника (према попису из 2002. било је 4071 становника). Историја: Осипаоница лежи јужно од Смедерева. Први подаци о овоме насељу постоје из доба аустријске владавине. На карти из тога доба (1718.-1739.године) унето је насеље место Оссиптанизе. Касније се, у првим десетинама 19. века, у арачким списковима помиње Осипаоница која је имала 1818. – 57, а 1822. – 64 куће. Године 1846. село је имало 147 кућа, а по попису из 1921. године у селу било 663 куће са 3448 становника.

Село Осипаоница лежи у моравској долини, а између Језаве и пруге за Смедерево.Зиратне земље и ливаде су у Ливадама, Брдњаку, Адици, Збегу и Страви, затим њива има нарочито у Кошутару, Дрењу и Градини. Виногради су у Добродолу и Парлозима. Приватних забрана има свуда по сеоском атару. Осипаоница је друмско насеље збијеног типа са ушореним кућама поред Цариградског Друма и друма за Пожаревац. Дели се ма Влашку и Ерску Малу и Цигански Крај.Осипаоница није од увек била на данашњем месту. Раније је била источно од Језаве, између Језаве и Мораве, на месту, које се зове Старо Село. Због поплава које су шкодиле селу кнез Милош их пресели на леву обалу Језаве, на данашње место.

Осипаоница има две цркве

Вековима је главна саобраћајница у смедеревском крају, као и у целој Србији, био Цариградски друм, а главне и најлепше грађевине поред друма, које су мамиле погледе српске сиротиње, били су турски ханови. Једна од њих, пут од Велике Плане према Смедереву, у народу се и даље зове Цариградски друм. Оно око чега нема и не може да буде спорења јесте факат да су поред саобраћајнице, кад је лепота у питању, турске ханове заменили храмови српске православне цркве, који својим звоницима красе хоризонт изнад поморавских села.А најлепши међу њима је Храм Светог Арханглела Гаврила у Осипаоници.

Тешко је рећи шта више плени својим изгледом, својом истовременом раскоши и једноставношћу: стара црква која је саграђена 1826. године, или нова која је крајем прошлог века саграђена у порти старе. Прву су саградили Карађорђеви и Милошеви савременици, онда кад је тек рођена српска држава ударала темеље развоју српске културе и слободе вероисповести. Другу су саградили њихови потомци, у жељи да покажу снагу своје вере и љубав према свом селу крај Мораве.

Цркву у делу села које се зове Лалић, па је зову и Лалићка црква, осмислио је и озидао познати неимар Милутин Гођевац. Оно што је чини другачијом од својих вршњакиња из почетка и средине деветнаестог века је то што није саграђена од брвана, већ од камена и опеке. У старој цркви се налази иконостас са престоним иконама из периода од 1829. до 1829. године рад Јање Молера, најпознатијег уметника у Србији из тог вакта и земана, мада се поједине иконе осипаоничког иконостаса у литератури приписују Николи Апостоловићу, истакнутом сликару устаничке Србије. Крајем прошлог века вредни људи Осипаонице су одлучили да покажу да су достојни својих мученичких предака и у порти старе подигли нову цркву. Изузетне грађевину коју красе бројне куполе и десет крстова.

Нови парохијски дом, звонара и чесма само употпуњују лепоту коју око упије кад погледа две лалићке цркве. Све фотографије : Душан Марић

Бостанијада

У Осипаоници код Смедерева, под слоганом „И лубеница срце има”, сваке године јула месеца од 2001, држава се „Бостанијада“. То је манифестација која окупља произвођаче из Осипаонице, Лугавчине, околних села и из Војводине. Манифестација окупља велики број бостанџија, пољопривредних произвођача, домаћих и страних излагача машина за пољопривреду, семенске робе, као и свега осталог што је у вези са пољопривредном производњом и животом на селу. „Бостанијада“ у Осипаоници има изложбени и такмичарски карактер, а учесници се, увек и као и до сада, надмећу за најслађу и најтежу лубеницу и дињу.

Производња бостана у Осипаоници заступљена је на око 300 до 350 хектара, од укупно око 3.000 хектара ораница, где су кукуруз и пшеница најзаступљеније културе. Традиција производње бостана у овом крају дуга је више од 100 година, а најмање 60 до 70 домаћинстава се данас озбиљно бави производњом бостана. Осипаоница, са највећим бројем произвођача бостана у смедеревском крају, има око 1.500 кућа и око 5.500 становника, од којих су ретки мештани који не узгајају бостан, бар за сопствене потребе.

Током манифестације организује се и богат забавни програм смедеревских и гостујућих културно уметничких друштава, а како је манифестација такмичарског карактера, оцењује се квалитет бостана – највеће/најтеже лубенице, најсласније лубенице, најбољи пас чувар, најбоља бостанџијска колиба, најбоље страшило итд. Манифестацију у Осипаоници, поред мештана и представника локалне самоуправе, посећује више хиљада људи из различитих крајева Србије, а и бостана има на све стране. До сада је у Осипаоници одржано 18 Бостанијада.

Железарин металуршки инжењер Славиша Вељковић, и један од њених директора, дао је релевантне податке и напаравио фотографије о мостовима нa Језави у Осипаоници. Такође, старе фотографијеи приче о мостовима у Осипаоници дала је и госпођа Нада Штерић.

Мостови у Осипаоници – 4 моста+2 прелаза

Фотогарфије Славише Вељковића

Фотогарфија Славише Вељковића Фотогарфија са интернета

Инжењер Славиша Вељковић, који иначе живи у Осипаоници, говорећи о мостовима на Језави каже да у селу постоје 6 моста, од којих су : 1-главни, 3-бетонска, 1-као пешачки прелаз , и 1-приватни код кафане „Зора“.

Нада Штерић: Фотографије су из породичног албума фамилије Штерић на мосту

Фотографија Наде Штерић Један од мостова

8. Скобаљ

Скобаљ се налази јужно од Смедерева.Село лежи на алувијалној равни Језаве и њене притоке Коњске. Куће су груписане дуж Цариградског Друма и путева који из села воде за Михајсловац и Језаву.Извора нема, употребљава се бунарска вода. Језава и Коњска су богате рибом. Земља за обрађивање налази се око села. У Морави су браници са храстовом, јасеновом и грабовом гором. У селу је као ограда засађен багрем и дуд.Скобаљ је насеље збијеног типа. Куће су распоређене дуж друма и споредних путева; има неколико кућа у долини Коњске. Крајеви су: Јеленак (Шиљак) и Влашка Мала.

Скобаљ је старије насеље, и изгледа да је постао пред крај турске владавине. Помиње се у арачким списковима и имало је 1818. године 44, а 1822. 50 кућа. Године 1846. село је имало 92 куће, а по попису из 1921. године у селу је било 311 кућа са 1666 становника. Предак Вигњаша (Стојановића, Јовшића) дошао је из Црне Горе најпре у село Селевац. Kако у Селевцу није било места, пређе у Скобаљ, где му спахија дозволи да се настани. Доцније се од Вигњаша одвоје једни оду у Осипаоницу.

Старе породице су породице и Васићи, старином са Kосова, Бркићи (које зову Мађарима) старином „од Сегедина“, Видачка фамилија (Пантићи, Живојиновићи, Милојевићи) који су неко време становали између Вранова и Мале Kрсне, и отуда прешли у Скобаљ, Ћертићи који су дошли из Азање и Ивановићи. Ово су најстарије породице. Отока Језаве и река Коњска за време кишних година биле су богате и водом и рибом. Улов је увек био богат. Између многих врста рибе истицала се она по имену скобаљ. Верује се да је била најбројнија, те да је и због тога село добило име по њој.

Године 1883. године подигнута је данашња црква, а школа у селу постоји од 1862. године. Данашња школа подигнута је 1904. године Станиша Адамовић је основао читаоницу, а 1926. године основано ловачко удружење. (подаци крајем 1925. године). Дом културе у Скобаљу носи назив по Станиши Адамовићу.

Скобаљ риба у Језави

Говори се да је скобаљ наша најатрактивнија врста рибе. Скобаљ има издужено тело, скоро вретенасто, по боковима и трбуху сребрнкастобеле боје, а по леђима је црнозелен. Леђно пераје је сиво, а остала су црвенкаста. Репно пераје обрубљено је тамном ивицом. Има карактеристичне усне, прилагођене скидању – стругању биљних наслага са камења, која су постављена надоле испод овећег носа. Има изразиту, унапред истурену вилицу. Скобаљ је риба која се креце у великим јатима и храни се алгама и муљем које скида са крупног шљунка. По овим карактеристичним траговима може се лако одредити подручје на ком се задржавају јата са крупнијим примерцима.Док траје мрест, а то је од априла до краја маја – на снази је ловостај скобаља и тада никако није дозвољено пецање ове врсте. Само једна женка упецана у овом периоду, огромна је штета за рибљи фонд. За несавесне су предвиђене високе казне, а на свим местима мреста организовано је дежуртсво рибочувара. Ово је тренутак који се чека целе године.

Железарин машински инжењер Љубиша Мијатовић, и један од њених руководилаца, дао је релевантне податке и направио фотографије мостова нa Језави у Скобаљу.

Мостови у Скобаљу – 2 моста+5 прелаза

Љ. Мијатовић каже да постоји прелаз преко Језаве на железничкој прузи Мала Крсна – Пожаревац близу потеза Турска. Најглавнији је на путу за потез Лисичина, он је најпре био је дрвени, а касније је уграђена бетонска цев. Остала два моста су дрвена, један води за потез Пољане, а остали су прелази који воде за њиве.

Мост у Скобаљзу 1 Мост у Скобаљу 2

Мост у Скобаљу 3 Мост у Скобаљу 4

9.Мала Крсна

Мала Крсна је друмско насеље у долини Мораве. Куће су груписане поред друма за Пожаревац а између Језаве и Цариградског Друма. Шуме има мало. Зиратно земљиште и ливаде су изван насељеног дела овог места. Мала Крсна је друмско насеље са кућама груписаним, ушореним поред друма за Пожаревац.Дели се на Крајинску и Пироћанску Малу.

Мала Крсна је насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Оно se се налази јужно од Смедерева. Према попису из 2011. било је 1552 становника (према попису из 2002. било је 1753 становника). У Малој Крсни налази се један од важнијих железничких чворова у Србији, ту је Железничка станица Мала Крсна.

Не постоје поуздани подаци о оснивању овога села. Предање није очувано, а писаних података о њему има тек из првих десетина 19. века. Мала Крсна се помиње у арачким списковима као насеље које је имало 1818. године 29, а 1822. 31 кућу. Године 1846. Мала Крсна је имала 62 куће, а по попису из 1921. године у селу је било 197 кућа са 1015 становника.

Железничка станица Мала Крсна

Железничка станица Мала Крсна је једна од железничких станица и на прузи Београд-Пожаревац, прва је на Мала Крсна-Велика Плана и железнички чвор. Налази се насељу Мала Крсна у граду Смедереву.

Пруга се наставља у једном смеру ка Осипаоници, у другом према Пожаревцу, у трећем према Радинцу и у четвртом према Коларима. Железничка станица Мала Крсна се састоји из 4 перона и 8 колосека. Железничка станица Мала Крсна се налази на железничким линијама : Београд-Пожаревац и Мала Крсна-Велика Плана.

Ова пруга је веома важна пошто на њој саобраћа железнички саобраћај између Пожаревца и Београда. Пруга Јајинци – Мала Крсна налази се на међународном железничком Коридору 10 кроз Србију и дуга је 59 километара. Због тога у јуну 2019. године почиње реконструкција пруге Мала Крсна-Јајинци.

„Инфраструктура железнице Србије“ и конзорцијум који чине француска компанија „Колас“ и домаћа „Енергопројект“, потписали су данас Уговор о реконструкцији пруге Јајинци-Мала Крсна и железничке станице Мала Крсна. Укупна вредност уговора износи око 39,2 милиона евра.

Уговором је предвиђена реконструкција пруге, електротехничких постројења, као и радови у осам станица, шест стајалишта и по три моста и тунела. Радови ће се одвијати у условима потпуног затварања колосека за саобраћај. Током извођења тих радова, сви возови ће саобраћати пругом Београд-Младеновац-Ниш.

Природни феномен у Малој Крсни – Најданови Кругови који лече

Наука званично није потврдила природни феномен ове појаве, али се сви слажу да ту нечег стварно има. Ево шта крије мистична терапија под небом. За ово место кажу да има најјаче “позитивно зрачење на свету”. Честа је слика на раскрсници сеоских уличица у Малој Крсни, недалеко од Смедерева, у кругу пречника седам метара, исцртаном белом фарбом, у којима група људи стоји непомично. После двадесетак минута излазе из круга, а на њихово место долазе други људи и опет непомично стоје. За дан и ноћ смени се по неколико стотина људи. Све је почело пре десетак година када је општински референт Најдан Ракић открио два места с јаким биопозитивним зрачењем ; села Мокра и Мала Крсна. Он је као истраживач – аматер, установио да је у Малој Крсни енергетско зрачење најјаче на свету и да благотворно делује на људски организам.

Најдан је објаснио да су његова истраживања показала да је баш ту, три километра у дубину испод смокве у Јелкином дворишту, центар геозрачења најјачи на свету. Кречом је исцртао круг пречника седам метара и издао упутство за спровођење терапије: стоји се у кругу не дуже од двадесет минута на дан, пет или седам дана узастопце, па пауза, а деца дупло мање. Прецизна упутства сада се могу прочитати на лицу места или чути од Јелке.Ефекте терапије неки од посетилаца описивали су као „блага мучнина, несвестица, пецкање коже, трњење ногу, осећај врућине“. Неки нису осетили ништа… У једном тренутку „Најданови кругови“ проглашени су и „сувом бањом“.

Данас те Најданове кругове посећују милиони с надом да ће их биолошки зраци из земље решити мука. Шта се тачно дешава за време овог необичног ритуала, нико не зна. Радиестезисти, они који се баве биоенергијом, тврде да су то поља с најјачим позитивним зрачењем на свету. Званична наука нема доказа да је реч о било каквом природном феномену, а ни потврду о исцелитељском дејству кругова, али људи верују.Да ли је боравак у круговима заиста лековит или је у питању аутосугестија, није разјашњено. Тек, они који дођу болесни кажу да оду здрави.

“Најданови кругови”, или “Биолошка лековита поља” незванично лече више болести : костобољу, дијабетес, психосоматске болести, циркулацију… Чудотворно дејство на здравље из дубине земље, према властитом казивању, осећају скоро сви који дођу на ову терапију. Зато је, кажу, Мала Крсна постала постала мека за болесне. Ради се о позитивном или биозрачењу, које наводно добро делује на све болести, јер утиче на имунитет људи, ако се довољно дуго стоји у кругу. Биопозитивно зрачење је струја специфичне биоструктуре која потиче из центра земље и простире се три километра изнад њене површине и делује на ревитализацију одбрамбеног система човека (појачава имунитет) обнављајући имуно агенте који убрзавају опоравак и доводе до излечења.

На упутству за посетиоце пише : “Није за људе са пејсмејкером, жене у менструалном циклусу,…Не вреди само један долазак, већ “три до пет дана узастопце да се долази и да се понови после шест месеци”. Колико је људи прошло кроз ову „бању“ само у првој деценији овог века, немогуће је тачно рећи. Свакако више од милион! Ако некоме овај број изгледа претерано у поређењу с бројем становника Србије, нека узме у обзир да су у Малој Крсни тада виђани аутобуси из свих наших градова, али и из Републике Српске, Хрватске, Македоније, па и из Словеније. Сведочења пацијената су различита; једни су одушевљени, други равнодушни. Репортерка “Монда”,Данијела Пешић је писала 2018.године о свему томе да би упознала јавност .

Иначе, свој проналазак под називом “еликсирни круг”, Најдан Ракић је 2001.године заштитио у ондашњем Савезном заводу за интелектуалну својину.

Железарин металуршки инжењер Добрица Милетић, и један од њених руководилаца, дао је релевантне податке и направио фотографије нa Језави у Малој Крсни .

Мостови у Малој Крсни – 4 моста

Мост у Малој Крсни 1 Мост у Малој Крсни 2

Мост у Малој Крсни 3 Мост у Малој Крсни 4

10. Враново

На десетом километру југоисточно од Смедерева, на левој обали Мораве, дуж цариградског друма, налази се Враново. Под именом Враново, село се први пут помиње у арачким списковима за 1818. годину. Првобитно насеље Вранова налазило се у густој храстовој шуми у чијим крошњама су многе птице, вране и гаврани, виле своја гнезда. Нјихово грактање чуло се далеко, па је, вероватно, насеље по њима и добило име. На основу антропогеографских испитивања Смедеревског подунавља из 1923/24. године др Боривоје Дробњаковић наводи да је становништво претежно досељеничко и да су у овом крају биле јаке косовскометохијска и браничевско-тимочка миграциона струја. Враново је данас модерно село у коме живи преко 3000 стновника. Иако се Врановци и даље баве пољопривредом, многи су запослени у индустрији, најпре у компанији HBIS Serbia.

Укупна површина врановског атара је 1650 хектара, од тога површина обрадивог земљишта је 1101,4 хектара. Врановски пољопривредници се углавном баве ратарством, на првом месту, потом сточарством и повртарством. Воћарстом се бави незнатан број домаћинстава. Доминантне културе су кукуруз, житарице (пшеница, јечам, овас), луцерка. Интересантно је да се поред наведених грана пољопривредне производње налази још једна која је у експанзији а то је производња печурака. Будући да је производња компоста за производњу печурака већ увелико бренд овог села те и овај производ постаје, полако али сигурно, један од брендова Вранова.

У атару села Враново има више археолошких налазишта, међутим како археолошких ископавања није било, налази су углавном фрагментарна керамика или метал. Неки од њих су сребрни спирални прстен, скулптура коњаника, већи број фрагментиране керамике, новчићи. У делу села Орнице налази се Хумка, узвишење кружне основе на коме је нађено више предмета керамике, новчића, као и зид који су мештани непажњом уништили. Године 1968. мештани су пронашли и једну римску гробницу са фреско орнаментиком. У њој је било више предмета, али су сачувани само стаклене посуде и неколико металних игала. Сви предмети нађени у селу чувају се у Смедеревском музеју.

Прва земљорадничка задруга у Србији

Оно што Враново чини посебним је свакако оснивање прве земљорадничке задруге у Србији. Михајло Аврамовић, банкарски чиновник и покретач идеје оснивања земљорадничке задруге, имао је велику жељу да прву земљорадничку задругу оснује у свом родном месту, Дубони. На велико разумевање, Аврамовић је најпре наишао код Лазара Савића- Геџе, кмета и народног посланика из Вранова. Лазар Савић је имао велики утуцај на своје суграђане међу којима је вршио агитацију Аврамовићеве идеје за оснивање задруге.

Половином марта 1894. године у кући Лазара Савића-Геџе, одржана је оснивачка скупштина у присуству већег броја земљорадника. Тада је донета одлука о оснивању Врановске замљорадничке задруге и усвојена су правила. На истом састанку изабрана је задружна управа. 29. марта 1894. године (по старом календару, по новом 11. априла), 32 земљорадника потписала су у Окружном суду у Смедереву акт о оснивању земљорадничке задруге у Вранову. Задруга послује под називом Врановска земљорадничка задруга, а од 1920. године под називом Врановска земљорадничка кредитна задруга.

Поправилу уговора задруге који је писао Михајло Аврамовић, задруга је била дужна: “да набави својим члановима потребан новац за пољопривредне радове, да утиче на свест о штедњи и да на тај начин утиче на поправку њиховог материјалног стања”. Члан задруге могао је да буде само онај који је имао “довољно јемства за лично поштење”, да је старешина домаћинства и да стално живи на територији задруге. Задруга је пословала по принципу колективне одговорности својих чланова, а задружна управа је била дужна да сваког месеца саставља извештај о пословању.

Приликом оснивања задруге Аврамовић је рачунао на финансијску помоћ Подунавске окружне банке, а и чланови задруге су давали доприносе у зависности од имовног стања. Поред ових, задруга је имала и друге сталне приходе од сталне, обичне и дечије штедње. На велику жалост самих мештана прва земљорадничка задруга у Србији већ дуги низ година не ради.

Након Другогсветског рата земљорадничко задругарство пролази кроз више фаза. Најпре долази до колективизације и формирања СРЗ-а, 1953. године. До средине 70-тих година прошлог века долази до кооперација различитих облика и развоја задругарства. Задруге су куповале пољопривредно земљиште, механизацију, уводиле нове расе стоке и сортна семена, повећана је употреба минералних ђубрива, запошљавале су агрономе.

Од 1989. године настају пољопривредни комбинати, као вид удруживања радника и земљорадника у основне и радне организације, при чему значајан део задружне имовине прелази у друштвену. Као компензација за одузето право управљања, пољопривредни произвођачи су добијали кредите, да самостално купују механизацију и пружају једни другима услуге том механизацијом. Након овог периода задруге се полако гасе, смањује се њихов број, јер су и приватизоване, а касније је преостала имовина дата на располагање Републичкој дирекцији за имовину.

Данас у Србији има веома мало пољопривредних задруга које успешно раде, мање од 1.500, а опстанак малих газдинстава сматра се да зависи управо од њиховог удруживања у задруге. То је један од најефикаснијих начина да остваре смањење трошкова, повећају принос и конкурентност, једном речју рационално послују. Према Закону о задругама, за оснивање земљорадничке задруге потребно је да се испуне нека 5 и више услова.

Враново се помиње у арачким списковима у првим десетинама 19. века и имало је 1818. године и 1822. г. 20 кућа. Године 1846. у селу је било 76 кућа. По попису из 1921. године. Враново је имало 206 кућа са 1244 становника.У старије породице се убрајају Милојевићи (Радојевићи, Јовановићи) који су старином од Косова, Ракићи (Пантићи, Живковићи), затим Чолићи, Андријевићи (Глуваћи) и Игњатовићи (Ратковићи). Ратковићи се сматрају као први досељеници. Остале су породице досељеници из околине Крушевца, Зајечара и Ниша, затим има досељеника од Тимока, из Крајине и Хомоља, од Косова и из околних места.. (подаци датирају од 1718.-1925. године).

Металуршки инжењер Добрица Милетић је напаравио фотографије о мостовима нa Језави у Враново. док је релевантне податке о њима дао пок. Слободан Хаџић, познати смедеревски фудбалер и Железарин радник у сладишту опреме и резервних делова.

Мостови у Вранову – 2 моста

С. Хаџић на мосту у Вранову С. Хаџић играо фудбал за ФК Пролетер

Мост у Вранову 1 Мост у Вранову 2

11.Раља

Железарин машински инжењер Живорад Недељковић, и један од њених одговорних надзорних органа у Капиталној, дао је релевантне податке и напаравио фотографије о мостовима у близини Језави код Раље. Дакле, село Раља није на Језави, те нема ни мостова на њој, али има у близини на реци Коњској!Д одуше, у многим истраживањима и написима о Језави, не говори се да протиче, већ да јој само гравитира.

Село се налази на левој обали реке Раље, у њеној пространој алувијалној равни, на месту где се укрштају путеви Паланка – Смедерево и Колари – Раља. Зиратна земља је око села; ливаде и њиве су у долини реке Раље док су шуме у Шешковцу. Раља је друмско насеље. Куће су груписане поред пута Паланка – Смедерево и пута за Коларе. Село се дели на два краја: Горњи (Влашки) и Доњи Крај. Доњи Крај (Мала) насељенија је. На месту Варошево копају се цигле и има остатака од рушевина. Данас су ту њиве и ту пролази железничка пруга. У Подрумишту, у близини железничког моста, такође има трагова насеља. Раља је млађе насеље, постало је после Првог Српског Устанка.

Село лежи југозападно од Смедерева. Раља је насеље које је основано за владавине кнеза Милоша. На овоме месту је била алија коју су искорићавала суседна села Радинац, Враново, Врбовац и варошица Колари. Предање вели да је једном приликом, пролазећи овуда књаз Милош, видео неколико колиба на друму између Вранова и Радинца у којима су становали неки нови досељеници. Наредио је одмах да се населе на данашње место и да образују село.

У почетку село је имало само неколико кућа, тада су у селу биле породице Ђорђевића (Миленковића), Петровића (Јовановића), Недељковића (Симића), Перишића и Спасића. Предак Ђорђевића.

Ђорђе, дошао је од Лесковца бежао „преко“, и кад се из „прека“ вратио настанио се у данашњу Раљу. Предак Петровића (Јовановића), Миљко, дошао такође из Лесковца, и он је бежао „преко“ и неко време становао у радничком атару. Недељковићи, који су се раније презивали Симићи, старином су из Грљана, Спасићи из „источних крајева“, а Перишићи од Лесковца. Све до 1840. год. село је било мало. Од тада па до 60-их година прошлога века доселиле су се све тадашње породице. Године 1846. Раља је имала 30 кућа, а по попису из 1921, год. у селу је било 125 кућа са 664 становника. Црква и парохија били су у Вранову. (подаци датирају крајем 1925. године). Село има школу од 1926. год.

12.Радинац

Село Радинац се налази југо-иточно од Смедерева. Радинац лежи у алувијалној равни Мораве, на месту где се стичу река Раља и Језава. Сеоске куће су са обе стране реке Раље и пружају дуж сеоског пута који води од железничке пруге, прелази преко села и иде према Морави, као и поред споредних путева, који на овај излазе.

У селу се употребљава вода са бунара. У селу нема извора. Изван села, у сеоском атару су извори Јелендо и Сегда. Најбоља имања (њиве и ливаде) су у Дугом Пољу, Старом Радинцу, Горњаку, Пољани, Павловачкој Бари и Иваници. Виногради су у Сегди и Јелендолу, а приватни забрани у Шешковцу. Радинац је насеље збијеног типа и дели се на: Влашку, Горњу и Доњу Малу. Из једне се пралази у другу малу и оне нису ничим физички одвојене. Изван села су биле појате (трла); било их је доста пре рата, сада их нема.

Данашњи Радинац постао је на овоме месту, на коме је данас, насељавањем породица из Иванице и Старог Радинца. За време владавине књаза Милоша у Радинцу је било само неколико кућа и то у средини данашњег села, у Стублинама, а били су насељени и Иваница, североисточно од села, између Лесковаче и Језаве, као и Стари Радинац, југоисточно од села, између Раљее и Језаве.

Да би груписао породице, књаз Милош је раселио Иваницу и Стари Радинац и њихово становништво населио је у данашњи Радинац. За време аустријске владавине (1718-1739.) Радинац се помиње као насеље, већ се помиње насеље Pawlofzi. Место на коме је било ово насеље данас се зове Павловачка Бара, где се и сада ископавају ћерамиде, цигле и др., а у непосредној близини Павловачке Баре је Иваница, где је данас једно од сеоских гробља.

Радинац се помиње у арачким списковима и имао је 1818 и 1822. године 71 кућу. Године 1846 . село је имало 90 кућа, а по попису из 1921. у селу је било 211 кућа са 1137 становника.

Смедеревска Железара у Радинцу

Железара у Смедереву се састоји од више погона за производњу гвожђа и челика

Железара у Смедереву се састоји од више погона за производњу гвожђа и челика. Простире се на површини од 450 хектара, од села Раља до села Радинац. Са јужне стране Железаре налази се Коридор 10, са северне Коридор 7, односно река Дунав. Железара је повезана и са железницом. Процес производње се састоји из два технолошка дела:

*примарна производња у погонима: агломерација, високе пећи и конверторска челичана,

*финална производња у погонима : комплекс за континуално ливење, топла, хладна ваљаоница и ваљаоница белих лимова.

До 60-тих година прошлог века развој Железаре у Смедереву био је релативно спор, а годишња производња је износила око 100.000 тона годишње. У време централизоване власти у Југославији, индустрија се највише градила у Словенији и у Босни и Херцеговини, где су већ постојали традиција, као и стратешки интерес. Предузеће је 1960. променило назив у Рудници и Железара у Смедереву.

И поред тога што су извршени модернизација и проширење капацитета, обим производње Железаре и даље није покривао потребе развоја друштва, посебно не за нарастајућу индустрију, с обзиром на њене потребе за хладним и топлим лимом. Југославија је увозила око милион тона челика, од чега је трећину трошила индустрија Србије.

Српско руководство на челу са тадашњим председником владе Слободаном Пенезићем Крцуном је1963. године дошло на идеју да је у Србији потребно изградити нову, модерну и интегралнуЖелезару, која би производила 2 милиона тона челика годишње. На чело пројекта је постављен тада млад и перспективни инжењер Миогдраг Чеперковић.

За процене око изградње Нове Железаре, ангажовани су стручњаци из немачког „Крупа”. Процењено је да је локација око Смедерева била добра због раскршћа путева и велике доступне количине воде, као и због постојања дуге традиције и квалификованог кадра, а с обзиром да је за обуку новог кадра потребно више година. Након шест месеци изабрана је нова локација на атару села Радинац, код Смедерева, око 10 километара удаљена од Старе Железаре. Према пројекту, Нова Железара је требало да се састоји од топионице сировог гвожђа, челичане сировог челика, ваљаонице за топло и хладно ваљање лима. Укупан пројектовани капацитет је износио 1,4 милиона тона годишње. Железару су градили Руси, по угледу на њихову највећу Железару у Липецку, са две високе пећи. Опрема је набављена из Русије, Источне и Западне Немачке и Енглеске.

Мада је камен темељац постављен још 1964.године, одмах по почетку радова, укинут је инвестициони фонд Југославије, због одбијања СР Хрватске и СР Словеније да издвајају свој новац на пројекте у Србији. Године 1969. Железара је поново променила име у Металушки комбинат Смедерево, односно скраћено МКС. Године 1970. пројекат изградње Железаре је због недостатка средстава морао потпуно да стане. Те године, преко Јована Веселинова, предратног радника фабрике, руководство Железаре је успело да на градилиште доведе Тита. Тито је са супругом Јпванком обишао механичку радионицу и градилиште високе пећи. Након његове оцене да се ради о капиталној ствари, која се мора завршити, пројекат је ипак завршен.

Нова Железара је пуштена у погон 28. септембра1971. године и на њеном челу се налазио М. Чеперковић, све до његовог отпуштања 1974.године, када је оптужен да је техноменаџер. У наредном периоду су пуштени у рад нови погони : конверторска челичана (1974), хладна (1974) и топла ваљаоница (1979). У првој фази градње хладне ваљаонице уграђена је опрема из Источне Немачке, а у другој фази енглеска опрема марке Дејви Леви. У топлој ваљаоници уграђена је немачка опрема марке Тисен Штал. Обе ваљаоние, су користиле опрему која се у то време, али и још увек, сматра модерном, пошто је имала полу-континуалну, линију, на којој се контрола врши процесним рачунарима. Отворни су1985. године још једна хладна ваљаоница, а 1987. и друга висока пећ.

Машинске техничарке Јелица и Надица Глишић, које су рођене и живе у Радинцу, дале су релевантне податке и напаравиле о фотографије о мостовима нa Језави у Радинцу.

Мостови у Радинцу – 3 моста

Мост у Радинцу 1 Мост у Радинцу 2

Према њиховој причи на радинацком делу Језаве била су три моста., а све њих сељаци су звали – Језавске ћуприје: Игњатинска ћуприја, Манасијска ћуприја (Плави мост) и Липска ћуприја (Раљић). Један се види на фотографији 1, а место где је био други на фотографији 2, док за трећи место показује наш времешни мештанин Рајко Јовановић на фотографији 3.

Мост у Радинцу 3 Лепа Језава у Рсдинцу

Нема ничега, све је зарасло растињем па се трећи и не може видети – каже он. Рајко је заљубљеник у Језаву, и каже да се 1930. године родио у кући крај Језаве, па му је сада и жеља да ту и умре у својој колиби поред реке.

13.Липе

Село се налази у пространој моравској долини, између Језавиних притока Бадрике и Лесковаче, од којих, нарочито у пролеће, много пати. Поплаве су честе, и тада је становништво принуђено да се привремено насељава у околна села. Раније је село било у Старим Липама ближе Језави, одакле су се због поплава пресељавали и дошли на данашња места.

Липе је највеће село у Годоминском пљу, а име је добило по великом стаблу липе. У селу живи прича да се први на том простору населио извесни Циганин Паца, а да му је станиште било у дупљи једне липе.Тако је насеље добило име Липе. Записано је да од првог староседеоца Липа данас воде поркло Милошевићи.

Липе се помиње за време аустроугарске окупације и оно је1732.године имало 44 домаћинства и кнеза Цветана. Ово село помиње и путописац Феликс Каниц, који је октобра 1889. године у Годоминском пољу тражио пут који су имали Римљани. Он је записао за Липе да је окружено шумарцима и уочљиво по високом црквеном торњу.

Липска овца праменка

Липска праменка спада у домаће аутохтоне овце. То је локални сој груборуне праменке. Настала је непланским укрштањем са другим овцама. Даљим укрштањем и доместикацијом добијена је овца са бољом производњом млека у односу на друге праменке. Име је добила по селу Липе. Рејон распростирања ове овце је територија између Смедерева, Пожаревца и Младеновца.

Глава је мала и дугуљаста, а врх носа је узан. Профил липске праменке је угнут са стране. Уши су постављене скоро хоризонтално. Код мужјака рогови су добро развијени. Женке су шуте, али могу се наћи и са роговима. Уколико имају рогове, они су углавном слабо развијени и врло мали. Врат је кратак.Гребен је доста изражен. Висина гребена износи око 64 цм, тако да спадају у крупније сојеве. Леђа су благо седласта, а сапи су доста косе. По дужини репа спадају у дугорепе овце. Прекривена је грубим руном прљаво беле боје, а може се наћи и мрко црне боје. Глава, уши и удови липске праменкесу покривене црном длаком. Често се на задњим удовима налази путаста шара. Шаре се могу ређе наћи и на глави, око очију и ушију.

Иначе, липска овца је мало изучавана у нашој земљи. У стручним уђбеницима објављене су само основне одлике овог соја. Међутим, ветринар др Слободан Павловић из Смедерева, који је написао докторску дисертацију о липској овци и одбранио је у Паризу 1935. год. описао је детаљно анатомске, физиолошке, морфолошке и остале карактеристике овог соја.

Плодност износи око 110-120.Јагњад липске праменке се рађају са масом од 2,5-3,5 кг. У узрасту од 3-4 месеца маса тела износи око 25 кг. Телесна маса одраслих мушких грла креће се од 75-85 кг, а женских од 55-60 кг. Овце дају просечно 1,5 кг, а овнови 2,5 кг вуне. По квалитету спада у Д и Е сортимент. Руно је отворено, а праменови су шиљасти. Финоћа влакана се креће од 40-42 микрона. Дужина влакана је око 15 цм. Карактерише је добра млечност.У току лактације произведе од 60-100 литара млека. Постоје. Од млека ове овце се прави липски сир.

Железарин машински инжењер Никола Тасић Цале, и један од њених руководилаца и директора изградње, дао је релевантне податке и направио фотографије о мостовима нa Језави у Липама. Такође, старе фотографије и приче о мостовима у Липама дао је и инжењер Бранислав Павковић

Мостови у Липама – 2 моста

Дрвени мост у селу Липе -1. Липски мост

Овај мост је сигурно изграђен у времену пре И Светског рата, када је Србија била Краљевина и самостална држава. То показује и фотографија, коју је начинио неко од окупаторских војника, јер је Смедерево у времену од 1915. до1918. године било окупирано од стране Немачке и Аустроугарске војске. Мост се тада налазио код Липског гробља, односно код пумпне станице на Железарином каналу-данас. По причи мештана, тај мост је, у великој поплави 30-година прошлог века био порушен, али су његови остаци били видљиви све до 80-тих година, када је Језава у том делу била затрпана. Мештани Липа су га називали велики мост, или велика ћуприја.

Ова фотографија моста начињена је 60-тих година. То је онај исти мост од пре И Светског рата, али солидно обновљен после ИИ Светског рата, како би и даље служио мештанима. Овај мост је више пута обнављан, а био је у употреби све до 80-тих година.Урушавање моста, настало је у периоду када је ископан канал за отпадну воду из Железаре, тзв. Црвени канал, у чији је ток прикључен ток Језаве, као и ток реке Раље.

Мост у селу, изграђен пре II Светског рата Обновљени мост на Језави у самом селу,

Фотографија је из времена II Светског рата Фотографију је начинио Иван Стојић 1960.г.

Дрвени мост у Годоминском пољу-2. Липски мост

Годомински мост је грађен за потребе развоја привреде села, у првој половини 60-тих година, са циљем спајања горњег и доњег Годомина. Наиме, у том периду у доњем Годомину основано је пољопривредно добро са погонима за прераду плодова, са шталама и са становима за раснике. Он је завнично пуштен у саобраћај новембра месеца 1966. год., што потврђује и фотографија Радослава Ранисављевића – Жика Лија, објављена у „Нашем галасу“. Мост се налазио на улазу у село, на месту звано Брег (Данас-Хладњача). Мост је затрпан као депонија ђубрета, шута и отпадне земље, почетком 2000-тих година.

Мост изграђен у Годомину код Хладњаче Мост код Хладњаче и путници 1970.г.

Фотографија Радослава Ранисављевића 1966.г.

Градска депонија формирана је на месту Липе, на месту моста

тог истог моста

Важна напомена :

Да би се употпунио број свих 35 мостова на Језави, на ове сеоске додају се још 8 моста који су се налазили у самом граду Смедереву, а на току реке од отока (извор) од Велике Мораве па до њеног ушћа у Дунав код смедеревске Тврђаве.

14. Мостови у граду Смедереву 8 – моста

Од села Липе до ушћа Језаве у Дунав