Moja prva beseda
U svom dosadašnjem životu nabesedio sam se baš dosta.
Bilo je nekih službenih beseda, prezentacija na stručnim predavanjima i naravno najviše priča je bilo na pčelarskim skupovima. Ipak, meni u neizbrisivom sećanju ostaje moj prvi nastup u Domu kulture mog rodnog sela Suvodola za tadašnji državni praznik, Dan republike 29. novembar davne 1958. godine…
Bio sam tada drugi razred osnovne škole u Suvodolu. Službovao je tada u školi bračni par učitelja Janković, Radojica i Stana. Meni je učitelj bio Radojica. Dobro me je učio, po nekada i kažnjavao, ali priznajem – sasvim zasluženo za to vreme. Učitelji tada nisu bili kao ovi današnji. Oni su bili najpre učitelji deci, ali su bili i prva medicinska pomoć i nosioci kulturnih dešavanja i savetodavci oko poljoprivredne problematike.
Za svaki državni praznik oni su bili i režiseri i scenaristi raznoraznih priredbi u našem Domu kulture….
I tako za Dan republike te davne 1958. god. meni zapala rola da pričam neku basnu o guski i njenom mlađanom izgubljenom guščetu…. Imao sam tada osam godina. I bio sam bačen u vatru, tj. na scenu.
Pričao sam jezgrovito, ali sav uživljen u muke izgubljenog guščeta. Ja nisam glumio, ja sam se sav uneo u sudbinu zagubljenog guščeta. U nekom trenutku sam bukvalno zaplakao na sceni, ali kontinuitet priče nisam izgubio, sve sam izneo do kraja. Neki posetioci su se smejali mojim mukama, a neki su bili oduševljeni i iskreno aplauidrali. Nisam ja imao pojma da li ta moja beseda išta vredi? Ali…, kada je kazivanje bilo gotovo, pomučio sam se da razmaknem crvenu zavesu i da se vratim iza pozornice. Međutim, iza zavese, mimo moga očekivanja dočekala me je moja učiteljica Stana, snažno me je zagrlila, poljubila i samo rekla : « gušče moje ». Bio je to moj prvi dobijeni poljubac neke ženske osobe, ne računajući članove familije. Od tog dana mene je učiteljica Stana uvek oslovljavala sa « gušče moje ».
Prolazile su godine i godine, pa i decenije…. Svoga učitelja Radojicu i njegovu suprugu Stanu nisam video decenijama. Ali došao je jedan lep dan….
Došlo je vreme da održim svoje peto ili šesto pčelarsko predavanje u mom dragom Smederevu. Posle predavanja, moji dragi domaćini su me pozvali na ručak u neki restoran. Bilo je nas oko 8 pčelara, a među njima je bio i jedan moj gimnazijski profesor, moj dragi prof. Miša. Nema veće sreće nego kada bivši đak drži predavanje svom bivšem profesoru. Velika čast je to, ali i odgovornost. Kada je ručak počeo, moj prof. Miša i ja pričali smo o svemu i svačemu. Jedna tema je smenjivala drugu. I tako, reč po reč došli smo i do mojih dragih učitelja Radojice i Stane…. I moj prof. Miša tada reče da su mu oni prve komšije. Momentalno sam prekinuo ručak i zatražio od prof. Miše da me hitno odvede do svojih komšija.
Ostale pčelarske kolege su bile šokirane!? Verovatno su pomislili da ja više nisam baš sasvim normalan ?
Veoma brzo prof. Miša i ja smo stigli do kuće mojih nekadašnjih učitelja…. Pozvonili smo. Na vratima se pojavio moj učitelj Radojica, ali očigledno ostario, oslabio i jedne nepokretne ruke. Nije me ni prepoznao !? Ali, iza njegovih leđa se pojavila bila njegova supruga Stana i razdragano prozborila : « Moje gušče » ! Bio sam veoma iznenađen i nekako posebno počastvovan. Prepoznati svog đaka posle 6 decenija je za svaku pohvalu.
Drago mi je što sam tada prekinuo ručak kako bih samo posetio svoje drage učitelje. Ubrzo potom za oko godinu dana moj učitelj Radojica se upokojio…. Međutim, pamtiću ga zauvek. Pamtiću ga kao vrsnog pedagoga i veoma dobrog učitelja. Mislim da nas je učio i preko predviđenog programa rada, jer mi je naredne dve godine u drugoj školi u Drugovcu iz matematke sve bilo poznato i već naučeno u prethodnim godinama kod njega.
Palić, 19.02.2018 Živoslav Stojanović
