Mnogo je naučnika, umetnika, lekara, književnika, pisaca, glumaca, muzičara, prosvetara, i drugih profesija koji su svoju životnu energiju, snagu i inspiraciju crpeli upravo u rodnom selu. Priče koje će biti ispričane u okviru serijala “U selu živim, selom se dičim” su o ljudima koji su ostali i opstali na svom vekovnom ognjištu, bez obzir na izazove koje je pružao i pruža grad tokom njihovog života.
Junak naše priče je čovek koji je kulturno zabavni život svog sela podigao na viši nivo, zajedno sa nekolicinom svojih meštana i doprineo da se za manifetaciju “Sabor harmonikaša Dragiša Drenjaković Pikavle” pročuje u celoj Srbiji, čime je ona već odavno prevazišla regionalne okvire.
Goran Dabić nije muzički obrazovan, ali je veliki ljubitelj harmonike, instrumenta, bez kojeg je u Srbiji nezamislivo ni malo porodično a kamoli veselje sa većim brojem ljudi. Goran potiče iz porodice koja je jedna od najstarijih u Lugavčini. Dabići su se od turskog zuluma, kako tvrde hroničari doselili u Lugavčinu sa Kosova pre više od dva veka. Naselili su se najpre pored Carigradskog druma, a kada se Turčin zaljubio u devojku iz njihove porodice, oni su “pobegli” u lugove, kojih je pored Morave bilo mnogo i na taj način zavarali trag pomahnitalom Turčinu. U selu poznatom po lugovima, deset je generacija Dabića, a akter naše priče je “glava” porodice u kojoj složno žive četiri generacije.
Majka Jelena već odavno zašla u devetu deceniju, Goran sa suprugom i sinom jedincem Milanom, koji sa svojom porodicom suprugom, sedmogodišnjom ćerkom Milom i petogodišnjim sinom Mihajlom žive u ovom sedmočlanom domaćinstvu. Milan se trbuhom za hlebom obreo na prekookeanskom kruzeru, gde radi već šesnaest godina a najmlađi članovi porodice uživaju u velikom seoskom dvorištu u kojem centralno mesto zauzima dva veka stara lipa. I lipa u ovom lepo uređenom dvorištu ima svoju priču, jer su se upravo pod njenim raskošnim krošnjama vazda organizovale porodične svetkovine, pravile svadbe i veselja, seoske slave i zavetine.
Goran i supruga Slavica rade u državnim preduzećima, ali i obrađuju pradedovsku zemlju, oko šest hektara je pod ratarskim kulturama. A kako se seosko domaćinstvo ne može zamisliti bez životinja, uzgajaju i ovce i svinje za potrebe porodice. I kada ste sve ovo saznali o Dabićima, rekli bi ste jedna tipična porodica koja živi od plate, a oslanja se na selo i poljoprivredu i na taj način uvećava svoj budžet, tačnije rečeno živi lepo. I nesumnjivo žive lepo, u svom dvorištu, na svom imanju, na svojoj pradedovini. Ali ono što ovu porodicu izdvaja od ostalih je priča o Goranu koji je godinama društveno aktivan u svom selu, a koga krasi entuzijazam i briga za očuvanje tradicije.
On je jedan od trojice osnivača Sabora harmonikaša “Dragiša Drenjaković Pikavle, koji se sa velikim uspehom već devetnaest leta organizuje u Lugavčini . “Želja da se pokrene ovakva manifestacija proistekla je iz činjenice da je Lugavčina u prošlom veku iznedrila oko stotinu harmonikaša. Jedan od njih je upravo bio i Dragiša, po kojem je manifestacija dobila ime, kaže i dodaje da je začetnik harmonike u Lugavčini bio Dragišin otac Manojlo. Svirao je na drvenim harmonikama koje je izrađivao majstor iz Velikog Orašja. Sviranju na hramonici učio je i svog sina Dragišu ali i mnoge druge. Međutim, Dragiša je svojim talentom i ljubavlju prema tom instrumentu nadmašio i svog oca, postao je učenik Mije Krnjevca – objašnjava Goran Dabić. Pikavle je i u tom društvu bio najbolji, te je uskoro osnovao i svoj orkestar, nadaleko se pročuo. Pričali su Dragišini ukućani da su dolazili ljudi iz Radio Sarajeva sa ponudom da ga zaposle u njihovom čuvenom Narodnom ansamblu. Kažu da je dugo razmišljao, na kraju pristao, ali je u Sarajevu izdržao samo godinu dana i vratio se u svoj zavičaj.
I umesto da se vine u estradno nebo, jer je po svojim muzičkim kvalitetima to i zasluživao i bio zasigurno rame uz rame sa Jovicom Petkovićem, Radojkom i Tinetom Živkovićem i drugim velikanima harmonike toga vremena, vratio se veseljima, svadbama, ispraćajima u vojsku, igrankama, krštenjima, vašarima.”
Čuveno “Dragišino” kolo snimio je 1958. godine, a kao član anasambala Jovice Petkovića, zatim Miroslava Stojanovića i Vite Životića snimio je pored Dragišinog i kola: Živankino, Milkino, Bebino, i Lugavčanka, koja je postala himna Sabora harmonikaša u Lugavčini. Sredinom 70-ih godina Dragiša Drenjaković je objavio svoju jedinu samostalnu ploču sa narodnim kolima “Džambasko”, “Mirčetovo”, “Danijelino”, “Dunavka”.Osim kola, bilo je i nekoliko ploča sa pesmama koje su u to vreme bile izuzetno slušane i popularne “Oj livado, uspomeno stara”, “Ti, samo ti” a otpevao ih je Zoran Nikolić.
Tokom svoje karijere i relativno kratkog života, poživeo je samo pedeset godina, posvetio se otkrivanju mladih talenata. Imao je 33 učenika, a jednog Smederevca je preporučio i poslao u Sarajevo. Njegov učenik, koji je prevazišao svog učitelja bio je čuveni Smederevac Jovica Petković.
I ovde se završava jedna,ali nastavlja druga saga o harmonikašima, koje je još jedan poznatii i priznati Lugavčanin Žika Lazić opisao i oživeo u svojoj legendarnoj TV seriji “Muzikanti “, emitovanoj 1969. godine. Serija ima 10 epizoda. Scenario je napisao Živorad Lazić, a režirao je Dragoslav Lazić.
Serija prati život trojice muzikanata, basadžiju Burduša, koga je maestralno odglumio Jovan Janićijević, zatim Rajka Životića violinistu, čiji lik je glumio Milan Srdoč i harmonikaša Lepog Caneta koga je takođe izvanredno odigrao Dragan Zarić. Čuvena “La kampanela” je potekla u Lugavčini, a Žika Lazić je na maestralan način njihove priče i dogodovštine preneo na ekran, zbog čega je nakon velike popularnosti i uspeha, serija nastavljena filmom “Burduš”, a glumac iz ove serije i filma Jovan Janićijević je nakon svega toga dobio isti nadimak.
Sve te priče koje su u vezi sa Lugavčinom i potekle upravo u tom selu doprinele su da se pokrene Sabor harmonikaša koji je ove godine oživeo sećanje na ove popularne likove, te su se na letnoj sceni Sportskog centra u Lugavčini pojavila trojica glumaca, žitelji sela, a neki od njih i rodjaci tih muzičara, koji su na veliko oduševljenje prisutnih na plej bek otpevali i odglumeli refren iz serije “Muzikanti “, objašnjava Goran.
Prvi sabor pre devetnaest godina imao je nekoliko učesnika, lokalnih harmonikaša koji su se predstavili publici uglavnom Lugavčanima. Ali iz godine u godinu ovo pomoravsko selo okuplja najpoznatije harmonikaše Srbije ali organizatori dozvoljavaju da sa najboljima i najpoznatijima svoj talenat i umeće sviranja na harmonici ukrste i mladi muzičari, početnici, koji će se kasnije dokazati kao veliki umetnici, školovani na skoro svim muzičkim akademijama u regionu.
Kako se dobar glas daleko čuje, u ovom slučaju i za Sabor se pročulo. Želje da se harmonikom predstave, izrazili su muzičari, zajedno sa svojim orkestrima ali i pojedinci iz čitavog regiona. Na letnjoj pozornici Sportskog centra u Lugavčini nastupali su i harmonikaši iz sasvim neobičnih branši, ljudi koji vole harmoniku i sviraju taj instrument zbog sopstvenog užitka ili u manjim krugovima. Tako su nekoliko lekara, vrhunskih stručnjaka sa VMA u medijima saznali za Sabor i od pre nekoliko godina redovni su učesnici ove manifestacije.
“Kada sve saberemo za ovih devetnaest godina, na Saboru se predstavilo više od 600 harmonikaša i na desetine orkestara i ono što je najlepše u celoj priči je da se svi oni rado vraćaju i dolaze na Sabor bez obzira na to što su u međuvremenu stekli izuzetnu popularnost i samim tim i veliko angažovanje ne samo u Srbiji već i u inostranstvu. “, ističe Goran.
” Lugavačka letnja scena i saborovanje harmonikaša mnogima je pomoglo da se oslobode treme, predstave publici, steknu novo iskustvo u neposrednom kontaktu sa najvećim imenima harmonike, ojačaju, vinu se u estradno nebo. Ljubiteljima dobrog zvuka Sabor pruža nezamisliv užitak, te se svake godine okupi na hiljade ljudi iz cele Srbije koje harmonika i dobra narodna muzika okupi u Lugavčini, gde se uživa do ranih jutarnjih sati. Za jubilarnu dvadesetu manifestaciju, pripreme su već počele i ona će biti kruna svih dosadašnjih saborovanja harmonikaša.” obećava Goran.
Pisac ovih redova dodaje da manifestacijama u Lugavčini ovde nije kraj. Već treću godinu za redom Goran Dabić je zajedno sa Udruženjem žena “Prelo” i ljudima iz rukovodstva Mesne zajednice osmislio novu manifestaciju koja neguje tradiciju, običaje, a koja je u njihovom ali i u selima Pomoravlja bila zastupljena do sredine prošlog veka. Ta nova, lepa priča biće ispričana u narednom izdanju ovog serijala.
Fotografije:SDPLUS
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
