Neretko smo u prilici da pročitamo naslove koji ukazuju na stagnaciju stočnog fonda u Srbiji. Međutim priča koja sledi biće drugačija. Činjenica je da se broj ovaca u poslednjih nekoliko godina u Srbiji povećava. Osim retkih i autohtonih sorti koje se čuvaju u pojedinim krajevima, sve više je stada sa kvalitetnim mesnatim i mlečnim rasama ovaca, a ima i mladih ljudi koji svoj interes pronalaze u ovčarstvu. Većina stočara koji počinju da se bave ovčarstvom iz godine u godinu povećavaju broj grla, naročito priplodnih. Jedan od razloga, a i najvažniji za to jesu i dobri podsticaji koji iznose 7.000 dinara po priplodnom grlu i 2.000 po jagnjetu.
U selima u okolini Smedereva poslednjih godina sve više ljudi se odlučuje da gaji ovce. Osim velikih, dugogodišnjih i ozbiljnih stočara kojima je taj posao jedini i žive od njega, ima i mnogo više onih koji u svom stadu imaju nekoliko desetina ili stotina ovaca i kojima je ovčarstvo dopunska delatnost. Da za ovčarstvo dolaze bolji dani u prilog govori i činjenica da se ove korisne životinje više ne gaje samo sporadično u seoskim dvorištima, gde uglavnom žive stari ljudi, već se sve više mladih ljudi, različitih zanimanja i stepena obrazovanja odlučuje za kupovinu kvalitetnih ovaca.
IZ BEOGRADA SE VRATIO NA DEDINO IMANJE
Jedan od njih je i Dragan Radivojević iz Lugavčine koji se posle završenih studija u Beogradu, sa suprugom vratio na svoju dedovinu. Zaposlen je u Gradskoj upravi ali su mu poljoprivreda i stočarstvo dodatne delatnosti od kojih kako kaže, lepo živi.
“Registrovao sam poljoprivredno gazdinstvo 2010. godine u okviru kojeg posedujem 20 hektara obradive zemlje i stado od sto grla ovaca. Sejem uglavnom kukuruz, pšenicu, ječam, suncokret i detelinu. Ove godine rod pšenice i ječma bio je zadovoljavajući i kretao se od pet do [est tona po hektaru. Sav ovogodišnji rod pšenice i ječma, nakon žetve prodao sam po 35 dinara za kilogram. Što se tiče kukuruza i suncokreta, suša je učinila svoje i desetkovala rod, koji će biti manji nego prošle godine. Očekujem rod suncokreta u proseku oko dve i po tone a kukuruza nadam se do pet tona po hektaru. Ove godine kukuruz sam posejao na 5 hektara. Trebalo bi po toj računici da bude oko 25 tona kukuruza, koji ću prodati čim završim sa berbom.”
U Draganovoj četvoročlanoj porodici, jedini obavlja sve poslove u ratarstvu, ali i u stočarstvu. Ovčarsku proizvodnju započeo je pre petnaest godina.
“2007. godine kupio sam dve ovce i pokrenuo proizvodnju, a sada imam 100 umatičenih grla u svom stadu. Ova proizvodnja je isplativa, jer lokalna samouprava daje povraćaj sredstava za kupovinu stoke do 150.000 dinara. Subvencije države su po 7.000 dinara po grlu godišnje i sa tim sredstvima pokriva se hrana za ovce. Država je ove godine u februaru isplatila stočarima naknadu za 2020. godinu, a nadam se da će u oktobru ili novembru biti isplaćene subvencije za prošlu godinu. Za 150.000 dinara, koliko sam dobio prošle godine, kupio sam deset grla sorte virtemberg. Sve što se proizvede, proda se i zadovoljan sam. Ova sorta se jagnji tri puta za dve godine. Znači u proseku jedno i po jagnje godišnje.”
Kada se sve izračuna, može da se zaključi da od poljoprivrede, a posebno od ovčarstva može lepo da se živi. Rad se isplati, ja sam zadovoljan”, objašnjava Dragan.
U Lugavčini ima oko 500 ovaca u pet registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, u kojima su vlasnici uglavnom mlađi ljudi. Ima i problema, a oni se ogledaju u nedostatku radne snage u poljoprivrednoj proizvodnji, jer se uglavnom mladi ljudi opredeljuju za rad u fabrikama i odlaze u gradove. Smatram iz svog iskustva da je perspektiva mladih poljoprivrednika dobra, ali je neophodno da se ljudi udružuju, kako bi lakše plasirali svoje proizvode.”
Dragan kaže da se nedostatak radne snage ogleda i u nedostatku čobana, te svoje ovce drži u zatvornom prostoru. “Za otkup vune nema zainteresovanih pojedinaca i firmi, te u poslednje tri godine vunu bacamo, niko je ne otkupljuje. Ranije smo menjali vunu za so ali sada više nema ni tog otkupa”.
Dragan Radivojević je jedan od retkih povratnika iz grada u selo, koji ne samo da se uspešno bavi poljoprivredom, već i društveno – političkim radom. Njegovu energiju, marljivost, predanost i organizatorske sposobnosti prepoznali su i Lugavčani, te su mu ukazali poverenje izabravši ga za predsednika Saveta mesne zajednice. I na tom poslu uspešno radi već nekoliko godina, u želji da uz pomoć lokalne samouprave, uslove za život svojih meštana poboljša i približi onima koje imaju žitelji grada. Međutim, demokrafski problemi nisu mimoišli ni Lugavčinu. Iz godine u godinu smanjuje se broj stanovnika. Dragan ističe da je po poslednjem popisu selo imalo tri i po hiljade stanovnika i oko hiljadu domaćinstava. Sada je taj broj pao na oko dve hiljade žitelja u oko šest stotina domaćinstava. “Takođe se i broj učenika smanjio, nekada smo imali šesnaest odeljenja u osam razreda, a sada samo osam odeljenja. Ove godine u prvi razred pošlo je svega dvadeset učenika. Posledica takve demografske slike je što je veliki broj ljudi otišao u inostranstvo i u gradove. Najveći broj stanovnika Lugavčina je imala pre bombardovanja 1999. godine, a nakon toga, mnogo žitelja je sa svojim porodicama otišlo u Italiju, Austriju i u druge evropske zemlje, a ima ih i u Australiji i Kanadi.
UMNOŽAVAJU SE BELA STADA. RASTE I IZVOZ MESA
Statistike pokazuju da broj umatičenih ovaca na godišnjem nivou raste od 5 do 10% zbog povoljnih subvencija koje se daju. Stočari često imaju dilemu za koju rasu da se odluče što uglavnom zavisi od namere poljoprivrednika. Prema oceni stručnjaka najbolja rasa ovaca za uzgoj je virtemberg. U Podunavskom i Šumadijskom okrugu, stočari se najčešće dvoume između pramenke i virtemberg ovce. Rasa koja se najčešće gaji u torovima stočara na ovom području je virtemberg, koja je traženija na tržištu. Za koju god rasu da se opredele, stručnjaci napominju da izbor zavisi od toga šta su im prioriteti u proizvodnji, vuna ili meso, kvalitet ili kvantitet. Vuna i mleko kod ovaca su uglavnom zanemarljivi segmenti kojima se rukovode stočari, zato što je danas muža ovaca slabo ili nimalo zastupljena, a vuna je izgubila svoju vrednost i ne postoji tržište za nju.
Poslednjih godina mnoge arapske zemlje izrazile su interesovanje za uvoz ovčijeg mesa iz Srbije. Za uvoz ovčetine iz naše zemlje zainteresovana je i Kina. Da je reč o kvalitetnom mesu, koje je traženo u svetu govori i vest od pre par meseci da će se nakon 40 godina, ovčije mesto ponovo naćii na visokoplatežnom tržištu Saudijske Arabije.
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
