Ljudi nerado menjaju svoje mesto boravka,a kada to i čine uglavnom su razlozi ekonomske prirode ili ratna dešavanja. Porodica Škobo iz Sarajeva, imala je tu sudbinu da se najpre glava porodice Božo premesti zbog doškolovavanja i zaposlenja u Beograd, a kasnije i cela, uža, ali i šira porodica, usled ratnog vihora koji je devedesetih godina selio i iseljavao ljude sa jednog mesta u drugo.
U Vodanj, pitomom selu, vrednih i dobrih ljudi, gde žive poslednje tri decenije dovele su ih čudne okolnosti. I upravo zbog svega toga, njihove životne priče, zaslužuju da budu deo serijala “U selu živim, selom se dičim”. Na brdu u selu, gde su Škobe podigle novu kuću u prostranom dvorištu, dočekuje me domaćin Božo sa suprugom Rajkom i dvojicom živahnih, preslatkih, tamnoputih mališana, njihovih unučića od starijeg sina. Njih je pre četiri meseca doveo otac iz Kanade i ostavio ih na nekoliko meseci kod babe i dede u Vodnju. Dok mališani trčkaraju unaokolo, izgovaraju svoja imena na čistom srpskom jeziku. Doduše i imena su srpska, Maksim i Nikola, koji kako mi rekoše imaju mamu Keri i tatu Mladju, ali i sestre Emili i Anu, koje su u Kanadi.
Božo Škobo je iz Sarajeva, gde je živeo sa porodicom do 1987. godine kada je 15. februara došao u Beograd na doškolovavanje i ostao tu, jer je počeo da radi. Nakon njega, devedesete godine prošlog veka došla i cela porodica. Uselili su se u zajednički stan sa ljudima iz Bosne koji su radili kod vojske kao civili.
“Za vreme rata u Bosni naš zajednički stan je uvek bio pun izbeglica, po petnaestoro, šesnaestoro, raznih nacionalnosti. Sve njih smo rado primali i ispraćali ih kao rod rođeni,” objašnjava Božo.
“Devedeset druge godine smo kupili ovaj plac u Vodnju sa starom kućom. Rajka je još u Beogradu bila sa sinovima.”
Ali tada nastaju problemi i hod po mukama. “U to vreme vojska mi je naložila da izađem iz stana u Beogradu, ali sam ja njih uveravao da stanujem kod vlasnika stana, nosioca stanarskog prava , a ne u vojnom stanu i da mi na sudu dokažu da nije tako. I onda neki general Veličković koji je tada bio komandant Ratnog vazduhoplovstva pozove me da mi kao oficir naredi da izadjem iz tog stana. Ja mu isto ponovim da postoji sud i da me sud izbaci kada donese presudu. On nakon toga naredi mom šefu da me prekomanduje u Prištinu ili u Bosnu pošto sam bio prema njegovim rečima mnogo drčan. Pita mene šef gde ću da idem, ja mu kažem da ću ići u Bosnu. A onda ovaj čovek, nosilac stanarskog prava dodje i preko njegova dva advokata pokuša da mene sa porodicom izbaci iz stana na jedan ružan način. Ja mu se oduprem i kažem istinu da on nije bio u stanu za vreme rata i tako bez obzira na to, ja sam se morao iseliti iz tog stana, ali ga je i on izgubio i dobije ga jedna udovica. E onda mi dodjemo ovde u Vodanj.
U Vodanj smo došli preko oglasa . Najpre smo mi dali oglas da prodajemo kuću u Sarajevu, ali nije to baš išlo tako lako, zaratilo se. Onda nađemo u novinama ispod našeg oglasa za prodaju kuće drugi oglas u kojem se prodaju plac i kuća u Petrijevu i još jedan koji je objavljen odmah ispod toga u kojem se oglašava prodaja kuće i placa u Vodnju. Najpre smo u Petrijevu pogodili jednu kuću i uselimo se, damo kaparu pet hiljada maraka tada. Međutim, gazdarica počne da nas ucenjuje, pokupi neke stvari iz kupatila, hoće da izvadi pumpu iz bunara… Ja joj kažem da to sve ide uz kuću, ali mi vidimo da se ona predomislila i hoće da podigne cenu. Ja joj kažem nakon toga da nam vrati kaparu koju smo dali i da neću tražiti kamatu na kaparu samo da vrati pet hiljada maraca. Sačekali smo neko vreme da vrati i sretnemo čoveka kod koga smo ranije gledali plac ali je bio skup. Međutim oni su spustili cenu placa sa 35 hiljada maraka na 25 hiljada i onda mi pristanemo i kupimo ovde. Srušili smo staru kuću i počeli da pravimo novu u vreme kada niko ništa u selu nije gradio i pravio. Tada su deca išla u osnovnu školu . Milan je bio drugi, a Mladen sedmi razred.
Milan je devedesete pošao u prvi, a Mladen u peti razred. Roditelji Rajkini su ostali u Sarajevu baš na liniji razgraničenja gde su često granatirani bili, tako da je bila nezgodna situacija za njene roditelje.Ja sam ostao bez roditelja 1974. i 1978. godine. U Sarajevu je situacija bila vrlo gadna i Rajkin brat koji je radio u Švajcarskoj poslao nam je pare da mi kupimo plac u Vodnju , a noda smo pravili i kuću. Sve fizičke radove smo mi sami izvodili, samo smo plaćali majstora. Ja sam se tada zaposlio u flašari, kako je zovu, u fabrici pet ambalaže i tu sam i živeo i onda i Rajka dodje sa djecom ovde. Devedeset i treće, odem u Bosnu i ostanem bez oka, a nakon toga me vojna komisija pošalje u penziju kao ratnog vojnog invalida.
Deca su nastavila školu u Beogradu, Rajka je došla ovde”, priča svoju životnu priču Božo.
“Mi smo među prvima došli iz Bosne u Vodanj, ali nismo jedina porodica, ima još nekoliko, objašnjava Rajka
“Mi smo devedeset treće jedini pravili kuću u selu, kada je bila strašna inflacija. Pravili smo dok smo imali para koje nam je moj brat Dragan poslao iz Švajcarske. Tada smo stali, to je bila akcija takva da smo za tri mjeseca napravili kuću i uselili u prizemlje. Za to vreme živeli smo ovde kod Slavka Milićevića Moše, to su tako fini ljudi. Oni su nam sve pomogli. Mi smo prvo kod njih iznajmili stan da bi ostavili stvari koje smo imali i koje su bile u kući u Petrijevu. Međutim kada smo ponovo došli, oni nam nisu dozvolili da spavamo u tim neokrečenim prostorijama , dali su nam cijeli sprat, sobu 14 metara sa novim nameštajem njihove snaje . Tako smo mi kod njih bili, a njegova majka, Slavkova nam je svakoga jutra donosila vruć hljeb na plac, uštipke, bureke. .. To ja nikada neću zaboraviti. I prve komšije su nam isto puno pomogle , ali kao oni niko nije i onda mi dan-danas prvo idemo kod njih na slavu. Svi su nas lepo prihvatili, ja poznajem pola sela”.
Kao dokaz toj tvrdnji je i činjenica da Škobe sa velikom radošću učestvuju u svim seoskim manifestacijama, dajući podršku i Savetu Mesne zajednice, ali i tamošnjem Udruženju žena “Selo veselo”.
“Mi smo bolji sa komšijama nego što su oni između sebe,” kaže Božo.
“Sve naše komšije sa nama su bile toliko fine, svaki dan nam je neko nešto donosio od voća, povrća. Tada sam tek formirala baštu. Mi nismo bili izbeglice, Božo je radio, imao platu, doduše ja sam ostala bez posla i to dobrog posla zbog Božine prekomande.
Deca su po završetku školovanja, pre deset godina otišla u Kanadu. Po našem mišljenju, nisu imali razloga da odu. Tada smo prodali kuću u Sarajevu, imali smo i plac na Hrvatskom primorju, pa smo i to morali prodati zbog tadašnje političke situacije, pritisaka na Srbe koji su bili prisutni na tom području u Slanom kod Dubrovnika.”
Dok razgovaramo u velikom dvorištu punom cveća, dvojica dečaćića od dve i četiri godine, Maksim i Nikola, igraju se unaokolo. Njihov tata Mladen ima ukupno četvoro dece. Dečaci imaju i sestru Anu, bebu od četiri meseca, ali i starije dve sestre, Emili po majci i Unu po ocu. Mama im je Jamajčanka.
“Mlađi sin Milan oženio se pre četiri godine, snaha je iz Vršca. Oni imaju bebu od osam meseci koja je sa mamom u Vršcu. Obojica nameravaju da se vrate u Srbiju,” kaže Rajka i nastavlja “moja životna želja bila je da svi živimo zajedno, da li ovde ili bilo gde, ali…
Ovde u Vodnju nam je baš lijepo, ove godine je malo bašta zarasla u korov, jer je i Božo imao operaciju kuka. Čuvamo decu, imamo i koze, svinje, kokoške, baštu pristojnu, bavimo se i poljoprivredom. Ali ne može sve da se stigne, da se uradi baš kako treba.
U principu nama je dobro ovde, vrlo nam je lijepo i nema baš nikakvih problema, osim što su nam djeca otišla.
Stariji sin hoće da se vrati, prošle godine smo mi njemu napravili stan ovde u kući na spratu, opremila su deca sve. I njegova žena hoće da živi ovde, ali videćemo,” vajka se Rajka.
U nadi da će se njena želja ispuniti, napuštam ovu porodicu, razmišljajući o tome koliko majki u Srbiji ima istu želju, da im se deca vrate iz belog sveta. Da li će i veseli, preslatki dečaćići Maksim i Nikola dobiti prebivalište u Vodnju u Srbiji zavisi od njihovih roditelja. Do tada će i dalje, kao i do sada članovi porodice Škobo vajberom komunicirati i slike putem interneta razmenjivati.
Fotografije:SDPLUS
Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
