Skoro da ne postoji ni jedan turista iz Srbije ili iz inostranstva koji dođe u Smederevo a da ne izrazi želju da poseti Vilu Zlatni Breg. Zbog njene istorije, namene kroz vekove i društvene sisteme, zbog monumentalnosti objekta i stvari koje se nalaze u njoj, zbog njene tajnovitosti, zbog gospodstva i evropskih vrednosti, koje dokazuju i pokazuju kakva je i šta je Srbija od davnina bila. A dugo je taj objekat bio letnjikovac dinastije Obrenović , te nakon drugog svetskog rata Vila Izvršnog veća SFRJ, “Zabranjeni grad” za turiste, ali i za meštane, obične smrtnike, koji su šture informacije o dešavanjima u vili, dobijene uglavnom od konobara koji su opsluživali samo odabrane, prepričavali u tajnosti. Na par kilometara od centra grada, na brdu Plavinac, koji se ogleda u Dunavu, a vinogradi upijaju svaki sunčev zrak, nalazi se velelepna građevina Vila Obrenovića. Kulturni i istorijski spomenik, zdanje je koje čuva istoriju, ali i eksponate iz 17, 18. i 19. veka. Svaka prostorija, ali i svaki predmet, ima svoju priču.
U Salonu popločanom mermerom, nalazi se pozlaćen nameštaj i portreti dva srpska kneza Miloša i Mihaila i dva kralja Milana i Aleksandra. Na spratu se nalaze dva apartmana koji su pripadali mladom i starom kralju. Da bi se sačuvala autentičnost enterijera, nameštaj je država za ogroman novac, nakon drugog svetskog rata otkupljivala u inostranstvu, najviše u Parizu ili od starih beogradskih porodica koje su znale da je pripadao Obrenovićima. Da su predmeti od velike umetničke, kulturne, istorijske i druge vrednosti pokazuje i to da je u radnom kabinetu Milana Obrenovića unikatni persijski tepih „Ptičje carstvo“, satkan od 500.000 čvorova kamilje dlake. Prilikom povlačenja Nemci su odneli i ovaj tepih. U odaje Obrenovića vraćen je zahvaljujući slikaru Paji Jovanoviću, koji ga je otkupio na jednoj aukciji u Parizu.
A sama istorija Vile počinje ovako: davne 1827. ili 1829. godine, nepismeni, ali oštroumni knjaz Miloš Obrenović, kupio je imanje u Smederevu od nekog Turčina Muhameda. Iz tog perioda sačuvan je Milošev platan ispred vile, kamen binjektaš sa kojeg se uzjahivalo na konja i koafeza (toaletni sto koji je knjaz poklonio kneginji Ljubici). Istorijski spisi pokazuju da se već 1830. godine sa imanja točilo belo vino. Tu je 1833. godine knjaz sagradio vinski podrum sa kućom nad njim i već tada je imao ideju da za sebe, baš tu izgradi dvor ili letnju rezidenciju.Ostala je zapisana prepiska sa nepoznatim bečkim arhitektom koga je Miloš želeo da angažuje.
Bečlija je poslao Milošu sedam pitanja, poput ovih: da li je palata u varoši ili van nje, da li je u blizini voda, da li će vladar tu živeti sa porodicom ili sam, kakvo grejanje planiraju i sl. A odgovori koji su usledili na neki način predstavljaju svedočanstvo tog vremena: „Palata će biti za sada na kraju varoši, no praviće se vremenom za njom jošt ostala javna i privatna zdanja, tako da će vremenom palata u sredi varoši biti… Za gospodara, njegovu familiju i neko čislo njegovi lični služitelja. Magaza za karuce, štala za 60 konja, komore za stvari i nekoliko kancelarija u kojima će se ekonomičeska i ostala privatna djel, a knjaževskog dvora svršavati, kapela šule i teatar neće trebati… Jedno dve tri sobe neka budu sa italijanskim, a sve ostale sobe sa bečkim furunama.“
Međutim, dogovor nije postignut, tek kasnije, 1865. godine, za vreme vladavine kneza Mihaila, imanje dobija objekat i funkciju letnjikovca. Knez Mihailo je često boravio u svom vinogradu, obnavljao sadnice i lično prisustvovao berbama.
U to vreme, na imanju je imao terene za golf i kriket i malu ergelu konja. Njegovo oduševljenje prema smederevskom imanju nije baš delio knez Milan, sin Miloševog brata Jevrema koji ga je nasledio. Nije ni čudo jer ga je za ovaj, vezivala neprijatna epizoda u narodnom predanju poznata kao „smederevski nameštaj“ ili „smederevski nužnik“. Čak neki smatraju da to nije bila nikakva slučajnost nego pokušaj atentata. Naime, izvesni poljski klozet ovde je propao pod knjaževom težinom, a Milan se spasao pucanjem iz pištolja, dozvavši na taj način dežurnog adjutanta da ga izvade „iz zna se već čega“. Pravi dvorski život ustanovljen je za vreme kralja Milana i kraljice Natalije. U letnjikovcu je kraljevski par priredjivao zabave i okupljao poznate umetnike i književnike. Dolazili su Milan Rakić, Laza Kostić, Milovan Glišić.
U vili se i danas nalazi sto Milana Rakića na kojem je pisao pesme. Ovde je kraljica Natalija saznala za venčanje svog sina Aleksandra sa dvorskom damom Dragom Mašin. Odavde iz letnjikovca u Smederevu, objavljena je trudnoća kraljice Drage. Poznavaoci tog vremena tvrde da je upravo ovde u vili pripreman atentat na Aleksandra i Dragu Mašin. Tvrdi se i da porodica Obrenović nije nešto bila preterano ugledna u Smederevu. Postojali su i stalni sukobi između Obrenovićevaca i Karadjordjevićevaca. Iz tog vremena, ostala je anegdota o govoru predsednika smederevske opštine Živka Pandurovića prilikom dočeka parobroda sa kraljevskim parom 1902. godine. Okupljenom narodu, Pandurović se ovako obratio: „Braćo i sestre, gradjani grada Smedereva! Sakupili smo se ovde da dočekamo i pozdravimo miloga nam kralja Aleksandra, gospodju mu Dragu, oca mu Milana i milu mu majku Nataliju“. Tu se narod ustalasao, pa se čulo i ovo : “Znam te Žiko, platićeš mi kad dodješ u Beograd“. Naravno, Aleksandar se ipak nije osvetio Žiki, a nije ni stigao.
Ipak, Vila je dobila pravu namenu tek u vreme vlasti kralja Aleksandra Obrenovića. On je rekonstruisao 1897. godine i dogradio već postojeće zdanje. Na nagovor kraljice majke Natalije, angažovao je arhitektu Jovana Ilkića, bečkog djaka, koji vilu preobražava u „švajcarskom stilu“, dodavanjem dve ugaone kule, a načinjeni su drveni balkoni, drveno izrezbareno stepenište i filigranski uradjeni drveni ukrasi. Ilkić je inače autor poznatih zdanja poput Narodne skupštine u Beogradu, hotela Moskva i oficirskog doma, sada SKC-a, ali i drugih.
Nakon ubistva Aleksandra i Drage, 1903. godine, kraljica Natalija je letnjikovac poklonila pukovniku Antoniju Oreškoviću. Poklonila mu je 30 hektara zemlje sa vilom i sve što je bilo u njoj, zatim srebro za više stotina osoba, te nameštaj i oružje, rublje i zapregu okovanu srebrom. Sve to je vredelo, prema tadašnjoj proceni milion dinara u zlatu.
Vila je nakon drugog svetskog rata renovirana 1961. godine, pred samit nesvrstanih, kada je izgubila drvene ukrase. Tada je uredjena i seoska kuća sa apartmanima za potrebe Vlade tadašnje SFRJ. Do 2016. godine vilu je kao rezidencijalni objekat koristila isključivo Vlada Srbije, kao i vino iz njenih vinograda.
U vili su u posleratnom periodu boravili od Josipa Broza Tita i njegovih gostiju, do Maradone i Kusturice. Objekat, zajedno sa imanjem i krajolikom je idealan ambijent i kao takav poslužio je za serije i drame, koje su tamo i snimane. Vila je u avgustu 2008. godine dobila status spomenika kulture.
S obzirom na činjenicu da se poslednjih sedamdeset godina nekadašnji Kraljev dvor nalazi u državnoj svojini, u cilju razvoja turizma u Smederevu, gradonačelnica dr Jasna Avramović i direktor Uprave za zajedničke poslove Vlade Srbije Zoran Trninić potpisali su krajem 2015. godine sporazum o otvaranju vile za javnost i vraćanje objekta u nadležnost grada. Mogućnost za organizovanje grupnih poseta pripala je JP “Smederevska tvrđava” i baš te prve godine kada su se otvorile dveri vile, hiljadu i po turista je posetilo objekat, a sledeće godine više od 2000. Broj turista iz godine u godinu raste i 2018. godine turistički poslenici su izračunali da je više od 3000 domaćih i stranih gostiju boravilo i razgledalo vilu, dok je 2019. godine četiri i po hiljade što građana, što putnika, namernika i turističkih nomada prošetalo odajama dinastije Obrenović.
Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
