Православне цркве и верници славе празник апостола Петра и Павла, који се у хришћанству сматрају првим проповедницима и учитељима новозаветне вере. Овај празник помен је на страдање Светих апостола Петра и Павла, које се догодило у Риму 67. године нове ере, а према неким изворима 69. године нове ере. Празник апостола Петра и Павла, који се у хришћанству сматрају првим проповедницима и учитељима новозаветне вере, данас славе Православне цркве и верници. Према предању, свети апостоли Петар и Павле заслужни су за крштење првих верника и њихово превођење у хришћанство.
Овај празник је у Србији познат као Петровдан и обележава се као слава многобројних православних породица 12. јула, док se Павловдан слави 13. јула. Међутим, Перовдан је одавнина и слава свих риболоваца !
Риболов је појам који се користи за лов на рибу у рекама, морима, језерима и остале плодове мора као шкољке, ракове и хоботнице. Риболов се даље дели на Привредни и Рекреативни риболов, дакле на комецијални и спортски риболов (риболов као хоби). Али, у суштини није у питању тај дуализам, већ је живот савременог човека натерао да напарави тројство од појма риболов. Наиме, овај рекреативни риболов се још поделио на пецање (риболов као хоби) и на спортско такмичење у риболову !
Предање каже да је свети апостол Петар, неписмени и простодушни рибар Симон из Витаиде, први од ученика који је изразио непоколебљиву веру у Христа и његову мисију. Иначе, име Петар, што на грчком значи “камен” или на хебрејском Kифа, дао му је Христос због његове тврде вере. “Ти си, Петре, стена на којој ћу саградити цркву своју и ватра паклена неће јој ништа моћи”, каже Јеванђеље по Матеју. Ту је још записано и “Ти си Христос, Син Бога Живога”, израз су негове тврде вере у хришћанско спасење па се до данас понављају у хришћанским молитвама.
Након Христовог вазнесења и силаска Светог Духа на апостоле, проповедао је веру по Палестини, Сирији, Антиохији, Малој Азији и Риму, где је два пута боравио. Kао епископ провео је седам година у Антиохији и тада је за следбенике Христовог учења настао појам хришћани. У “Прологу” епископа Николаја Велимировића апостол Петар је представљен као “неустрашиви и силни проповедник Јеванђеља”, чије се име помиње после силаска Светог Духа на свете апостоле и после беседе коју је одржао у Јерусалиму, када је “придобио и преобратио у хришћанство 3.000 душа”. За време владавине императора Нерона у прогону хришћана Петар је ухваћен је и бачен у тамницу.
У цркви Светих апостола Петра и Павла у Риму чувају се вериге Светог Петра као знамење снаге светитеља у које га је оковао цар Ирод, прогонитељ хришћана. Предање каже да су вериге саме спале са руку и ногу светитеља на појаву анђела Божјег.
Свети апостол Петар сматра се писцем две посланице у цркви познате као – Саборне Петрове посланице које су придружене Новом завету.Петровданским слављем завршава се петровски пост и почиње причест верника који су поштовали правила предвиђена каноном цркве.
1. Знамење Светог Петра
У предању се такође каже да му је Бог поверио вино, пшеницу и кључеве Царства небеског, па се с тим знамењем и слика на православним иконама. Свети Петар је као епископ проповедао у Палестини, Сирији, Малој Азији и Антиохији, где су створена прва упоришта нове вере.У цркви светог Петра и Павла у Риму чувају се вериге светог Петра као знамење снаге светитеља у које га је оковао цар Ирод, прогонитељ хришћана. Предање каже да су вериге саме спале са руку и ногу светитеља на појаву анђела Божјег.
Свети апостол Павле родом је из Тарса и био је најпре фарисеј Савле и велики прогонитељ хришћана. Предање каже да је око десет година био млађи од Христа са којим се никада није срео али да је у њега поверовао и постао један од навећих проповедника и теолога прве хришћанске цркве.
“Господ му се јавио… и чудесно га преобратио у веру Хришћанску”, записао је у “Прологу” Николај Велимировић. Овај запис владике Николаја односи се на догађај на путу за Дамаск и визију светог апостола Павла коме се Исус обраћа речима “О Савле зашто ти мене гониш”.
“Крштен и уведен у службу апостолску са племенитом верношћу” и, како каже предање, проповедао је Јеванђеље од Арабије до Шпаније.
Оба светитеља погубио је у Риму цар Нерон, велики прогонитељ хришћана.
2. Рибарски прстен
Православна Цкрва и њени верници прослављају Петровдан, празник посвећен Светом апостолу Петру, који се увек слави 12. јула, када се и завршава Петровски пост.Према еванђељима, Петра је Исус запазио док је ловио рибу и рекао му: »Пођи за мном…учини ћу те рибарем људи.« Звао се Симеон, док га Исус није прозвао Петар, што на грчком значи Стена, како би означио његову водећу улогу у Цркви. То се догодило након што је Исус упитао апостоле: »А ви, што ви кажете, ко сам ја?«, а Петар му је рекао: »Ти си Христ – Помазаник, Син Бога Живога.« . Свети апостол Петар, постао је један од дванаест апостола, као и његов брат Свети Андрија. Петар је био и један од првих сведока празнога Исусовог гроба након ускрснућа, те један од оних којима се ускрсли Христ најпре указао.
Свети Петар је био рибар, тврдокорни апостол, првак апостолског збора, темељ хришћанске Цркве, римски бискуп и први папа у Цркви, распети мученик и светац. Због тога се његов лик и налази на Рибарском прстену, који по римокатоличкој традицији за свог живота, носи сваки Папа. Иначе, Папа је челник Римокатоличке Цркве.
Према традицији и историјскими изворима, прво здање подигмуто је у Ватикану, на месту мучења и гробу Светог Петра, једног од дванаест апостола и према католичкој традицији првог римског бискупа, а тиме и првог у низу папа.
Kад неки папа умре Kамерленго му скида Рибарски прстен, који се углавном налази на десној руци. Прстен може бити скинут и из медицинских разлога. Сада се ломи надвоје у присуству кардинала. Печат покојног папе се уништава, чиме се спречава могућа злоупотреба, а папске одаје се запечаћују. Рибарски прстен или прстен светог Петра, апостола рибара, иначе долази у златној, сребрној или златно-сребрној верзији.
3. Веровања везана за Светог Петра
Постоји веровање да је његова исцелитељска снага била толико јака да су од тешких болести били излечени и они преко којих само пређе његова сенка.Постоји веровање, које је нарачито распростарањено код нас, а повезује јабуку и Петровдан. То је стара, аутохтона сорта раних јабука које дозревају око овог празника и у народу се назива “петровка”, од које се прави петровдански колач са јабукама.
Такође, постоји и веровање да Свети Петар држи кључеве од раја и да је поставио ковача на Месец да га окује и сачува за људе. Небеска слама (Млечни пут) и небески крст (сазвежђе Лабуда) припадају њему.
4.Петровац биљка (рањеник) –лековита дејства
Трава рањеник (лат. Agrimoniae herba ) је у нашем народу позната још и под називима чичак, трава Светог Павла, костолом, трава од посеке. Под којим год називом да је познајете, ова биљка има бројна лековита својства. Лековита биљка петровац је зељаста вишегодишња влакнаста биљка, која може достићи висину до 1 метра. Њени цветови су жуто-златне боје, а цвета од јуна до септембра. Трава рањеник је самоникла биљка и расте по нашим ливадама, у равничарским и планинским пределима. Од давнина се користила за брже зарастање рана, па отуда и њен назив рањеник. Kроз време се њена употреба проширила и данас је корисна за многе болести, не само за зарастање рана.
Лековита биљка петровац расте на неутралном, слабо базном земљишту, на умерено топлим и сунчаним стаништима. Можете га наћи свуда на обронцима ‒ поред путева, по каменитим пределима, сушним ливадама, као и на подручју Суботичко-хоргошке пешчаре.
Петровац биљка као лек
Kао што смо већ напоменули, ова чудесна биљка са наших простора има многа лековита својства и као таква се користи како природни лек за многе здравствене тегобе : Од лечења од дијареје, па преко 27 других обољења, да се би њоме остварило снижавање температуре код оболелих.
Биљка петровац је лековита и помаже при лечењу свих набројаних здравствених тегоба управо захваљујући супстанцама које садржи, а то су: танин, етарско уље, силицијум диоксид, аскорбинска киселина, никотинска киселина, витамин K, кверцитин. Поред ових супстанци, трава рањеник садржи и многе друге које су такође лековите, али ових има у највећем проценту.
Трава рањеник:
-Помаже при лучењу жучи,
-Идеалан је природни лек за желудац,
-Идеално је природно средство за пречишћавање крви,
-Разлаже камен,
-Има антиупално дејство.
Употреба биљке Петровац
Ова лековита биљка се користи цела (без корена), а најбоље је скупљати је током њеног цветања у периоду од јуна до септембра. Најбоље је да се бере док је још млада и док не пређе висину од 25 цм. Травари и они који су сакупљачи лековитог биља сматрају да је биљку Петровац најбоље брати око 12. јула, када је празник светих апостола Петра и Павла, па отуда и назив трава Светог Павла.
5. Зашто се каже : Kошта га к’о Светог Петра кајгана?!
Овај израз се обично употребљава када неко преплати неку ствар или услугу, када је неко преварен у трговини, или када треба да плати неку велику штету, коју је сам изазвао, или неко од његових ближњих. Израз је настао из народне приче и има неколико тумачења, од којих преовађују следећа два :
Прво тумачење, по песми Јована Јовановића Змаја, каже да су Исус и Свети Петар ишли светом да кушају људе, а уз то “Христос куша Петра свога”. Једне вечери заноћили су код сиромашне удовице која је имала много нејаке деце. Она их лепо дочека и понуди им кајгану за вечеру. Исус се захвали и не хтеде кушати кајгане, већ оде на сламу да спава, упозоривши Светог Петра да не једе кајгану коју је удовица спремила деци. Али, гладни Петар не послуша Исуса већ се дохвати кајгане и хтеде је појести, али се она у истом часу окамени тако да је није могао јести. Ујутро Исус облапорном Петру изрече тешку покору тако да је Петар морао да проси по селу да би прехранио удовичину дечицу и то све док се Исус не врати и не затекне децу живу и здраву. Након повратка, Исус упита Петра “Је л’ све добро па да те опраштам?”, а Петар, изможден рече : “Све је добро, милом теби хвала! Ал’ кајгана скупо ме је стала.”
Друго тумачење налази се у књизи Милана Шипке “Зашто се каже”, где се наводи да је Свети Петар добио дебеле батине од неког домаћина код којег је заноћио заједно са Христом, зато што је, не питајући га, спремио и појео кајгану. Наиме, Исус и Свети Петар преноћили код неког сељака, који их није понудио вечером па су легли гладни. Зато се у неко доба Свети Петар пробудио, украо неколико јаја и направио кајгану. Kад се најео, легао је спавати крај Исуса. Но, сељак је приметио крађу и лопова па га је неколико пута опалио коцем по леђима, за казну. Зато је Свети Петар пробудио Исуса и предложио му да замене места, бојећи се што ће му сељак још учинити. Исус је пристао. Но, тада се сељак сетио да је издеветао само једнога, а да су јаја вероватно поделили, па је опет устао и распалио по оном другом, тј. опет по Светом Петру.
6. Прослава Петровдана – Рибарске славе
Српска православна црква и верници 12. јула празнују Петровдан – Дан светих апостола Петра и Павла. Петровдан је слава рибара, пекара и памуклија. Празнује се у спомен на апостола Петра. Овим празником окончава се Петровдански пост који увек почиње недељу дана после Духова и, зависно од тога када је Ускрс, траје од осам дана до шест недеља.
6.1.Рибараска слава пре Другог светског рата
И смедеревски рибари су, попут свих других занатлија, свечано прослављали славу свог еснафа. Мајстори и калфе облачили су своја свечана одела у којима ће се приказати пред гостима јер је њихова слава окупљала велики број гостију. Осим рибара и чланова њихових породица, слављу су присуствовали угледни оптшински званичници, градоначелник, официри, судије, адвокати, и многобројни пријатељи. Славу су, дан раније, најављивала црквена звона, а гарађани су на њу „подсећани“ и прангијама са Мајдана и Редута.
На дан славе служена је литургија, а после богослушења литија је три пута обилазила око Цркве. „Небо“, под њим је био свештеник у највишем рангу, обично су носили млађи рибари, а поред њих су, са обе стране, ишла по тројица рибара. Иза њих је ишао домаћин славе са гостима распоређеним по рангу и угледу у вароши.
Посебно место у свечаној поворци и слављу припадало је великом еснафском барјаку са сликом патрона, светих апостола Петра и Павла, са једне стране, и светог Николе са друге стране, јер су рибари и њихов еснаф од давнина славили Петровдан али су се у невољи молили и светом Николи.
После црквеног обреда гости су одлазили код домаћина. За свечано постављеним столом на коме су, по традицији, углавном служена јела од рибе, али и „мрсна“ јела јер је пост завршен, славље је почињало здравицама и краћим говорима. Уз домаћина су за столом били најугледнији гости и старији рибари, а покаткад и нека жена из рибарских породица.
После здравица, ручка, па и по које песме, ови су гости одлазили а смењивали их остали рибари, грађани и сви који су учествовали у организовању и помагали у послуживању. Затекло би се ту и незваних гостију, али нико није одбијен од трпезе јер су рибари традиционално за своју славу кували велику количину чорбе тако да је свако могао да се послужи. После извесног времена и они су се разилазили, а најрапсоложенији су настављали да славе у оближњим кафанама.
Од тог времена усвојен је и обичај да рибари на дан славе не иду у риболов, нити продају већ уловљену рибу него је поклањају сваком оном ко је жели.
У време окупације овај је обичај утихнуо, славило се и даље али далеко скромније, уз освећење жита и сечење славског колача у цркви, а тако се наставило и после ослобођења, само што се из црве обред сечења колача преселио у просторије Рибарске Задруге.
6.2. Рибараска слава после Другог светског рата
Временом, у измењним условима друштвено-политичког уређења нове државе, Петровдан није слављен помпезно као раније, већ готово тајно пошто се на тај обичај није благонаклоно гледало. Славило се, али нити су рибари то оглашавали црквеним звонима и прангијама, нити је власт то називала славом. И гости су се проредили. Многи људи из упараве града и друштвено-политичких организација „нису могли“ да долазе на славу, иако су били позивани.
И даље је сваке године један од аласа био домаћин славе. Он, неко од његових помоћника или укућана, носио је славски колач са свећом и житом у цркву на резање, а онда га враћао у Рибарску задругу или на место где је било организовано празновање. И опет су се чуле здравице, и опет се лепо појело и попило, и опет је и по која песма запевана, а понекад је чак и неки „друг“ умео да сврати на честитање.
Данас је празновање светог Петра поново јавно. Има и чорбе, и гостију, и здравица, има и песме, само Рибарске Задруге, од 1965. године и аласа, тј. рибара, више нема, али има Удружења спортских риболоваца-Смедеревац који су Рибарску славу-Петровдан, од 2003. године, узели за своју Крсну славу.
6.3.Славски јеловник
Шта је било уобичајено на петровданском јеловнику?
Као и за сваку другу славе спремано је предјело, потом чорба, па главно јело, и на крају колачи и обавезна кафа. Уз све пила се ракија као аперитив, или неки ликер за даме и одраслију децу. Потом се прелазило на вино, најчешће шприцер од смедеревке обавезно разбијан сода-водом, а данас киселом водом, или пиво. Мања и женска деца пила су некада чувену малиновац – сок од малине са сода-водом, а данас разне сокове и безалкохолна пића.
За хладно предјело служена је риба у маринату. То су, у суштини, испржени комади рибе преливени маринатом и погодно охлађени. Маринат је прављен од мешавине сирћета, воде и ситно исецканог белог лука, першуна, босиљка или других зачина, већ по укусу.
Рибља чорба је кувана од најмање три врсте рибе различитог квалитета. Справљање рибље чорбе је и дан-данас специјалност појединих људи и рибара. Свако од њих има свој рецепт који зависи од врсте и количине воде, од количине и врсте рибе, од врсте и количине поврћа, од зачина, од редоследа и времена стављања тога у котлић, од јачине ватре, или – од свега тога! Наравно, свако има и неку своју тајну која рибљу чорбу чини посебном.
Шездесетих година прошлог века једну од најбољих и најукуснијих рибљих чорби кувао је стари смедеревски рибар Драга Цалион. Неретко је баш он био и главни кувар за славску чорбу, али је овај свој специјалитет често кувао и мимо празновања. Дешавало се то обичнио код рибарског мета Каучина. Чорбу је кувао у великом лонцу од 20 литара са водом захваћеном из Дунава. Тада су је рибари често и пили, јер је вода у Дунаву била неупоредиво чистија од ове данас !
Након рибље чорбе гостима је сервиран рибљи паприкаш, а после тога, наравно и пржена риба бољег квалитета. За справљање рибљег паприкаша такође су постојали одређени мајстори и рибари са неким својим рецептима. И чорба и паприкаш кувани су у котлићу.
Пржена риба је била увек главно јело, а спремали су је људи који су добро знали у чему, на чему, на каквој ватри и колико дуго да је прже. Претхоходно су ту рибу знали ваљано да припреме – усоле, зачине и уваљају у брашна.
Старим рибарима је најбоља и најлепша риба за јело била – мрена, било пржена, било печена на процепу. Мрена је, у суштина, била омиљена риба међу старим рибарима јер она има најлепши, вретенасти, издужени облик и дивну бело-розикасту боју. Зато се у народу за лепе и згодне девојке често говорило да су лепе и згодне – као мрена!
Главно пиће уз рибу била је „Смедеревка“, бело вино, чисто или као шприцер са сода-водоми. Наравно, нашло би се ту и других индустријских и домаћих вина, али је у -старо време- „Смедеревка“ била најомиљенија.
Сви рибари су били „дужни“ да учествују у давању материјаног и новчаног прилога за славу, да је припремају, млађи, наравно, да служе, а сви да доводе госте. Међу њима су увек били актуелни политичари, потом људи заслужни за рад Рибарске Задруге, али и пријатељи и заљубљеници у Дунав.
Чувени смедеревски виолиниста Миодраг Радуловић звани Врља често је певао давно заборављену песму „Риба штука питала шарана“. Иако је био један о ретких овдашњих музиканата коме тешко да сте могли да наручите песму коју вам не може отпевати, чак ни он није чуо за песму „Мрена риба“ коју Милан Јовановић-Стојимировић у својој причи „Смедеревске литије“ спомиње као веома омиљену међу Смедеревцима двадесетих година прошлог века.
У новије време, када је Зоран Гајић отпевао песму „Растао сам поред Дунава“, и она је убрзо постала незаобилазна не само међу смедеревским рибарима већ међу свим Смедеревцима.
Једну од налепших песама о Дунаву у послератном периоду компоновао је и често певао Тома Здравковић., која има наслов Ој, Дунаве, Дунаве.
Мађутим, на свакој рибрској слави при присутни су најрадије слушали и певали познату песму рибара „Рибара старог кћи“. Не ретко, на Слави су свирали и певали, и тада познати Смедеревски музиканти Жота, Гега, Тоза, и други. Наравно, они су на свом репертоару имали многе популарне народне и староградске песме и романсе, али су старим смедервским рибарима „морали обавезно“ да отпевају песму „Рибара старог кћи“, јер се знало да тада пада највећи бакшиш.
На цилом свиту на сто миља, љепоте такове ни’,
Као што бјеше лијепа Јања, рибара старог кћи.
Ко’дренак су јој усне њене, ко’мрена витак стас,
Ко’риба бисрте очи има, ко’славуј мио глас.
У град је тада на кратко дошо’ господин лијеп и млад,
Пољуби Јању и остави је, а што ће Јања сад?
Тек стари рибар мрижу диже, али рибе тамо ни,
Већ то онди мртва лежи, рибара старог кћи.
Занимљиво је да су дунавски аласи највише волели – далматинску песму. Заправо, мисли се да је далматинска, али је славонска јер су то стихови познатог хрватског књижевнима Ауста Шеное који у оригиналу гласе:
По цијелом крају на сто миља, љепоте такве ни,
Ко лијепа Јања покрај Саве, рибара старог кћи.
Ко дрењак су јој пуне усне, ко трска витак стас,
Ко риба има бистре очи, ко шева милен глас!
Из града рибе ловит дош’о, господин леп и млад,
Пољубио је, оставио, ој Јањо шта ћеш сад?
Мој рибар тешко мрежу вуче, не то ти риба ни,
У мрежи блиједа, мртва лежи, рибара старог кћи!
Временом је из песме нестала Сава, витку трску заменила је мрена а славуји шеве, али је остала лепа Јања да за њој тугују и смедеревски рибари.
6.4. Петровдан -Слава Удружења спортских риболоваца – Смедеревац
Од како је 1965. године Смедеревска Рибаска Радан Задруга престала са радом и постојањем, „класични“ (професионални) аласи немају неко своје смедеревско удружење, тако да су они престали са прославом рибарске славе – Петровдан. Међутим, у граду на Дунаву одавно постоји (од 1947. године) Удружење спортских риболоваца-Смедеревац које је Рибарску славу – Петровдан, од 2003. године, узело за своју Крсну славу.
На седници Управног одбора 22 априла 2003. године, на предлог др Владимира Тодоровића,
донета је одлука да Удружење спортских риболоваца- Смедеревац за свог заштитника узме Светог Петра и Павла, и да као своју крсну (и цеховску-рибарску) Славу преузму Петровдан, која се сваке године обележава 12. јула.
У ту сврху Управа Удружења позвала је свештенике из Цркве свети Ђорђе, који су код њих дошли и освештали просторије и донели икону светог Петра. Пошто су се свештеници одрекли свог хонорара за освешатање просторија Удружења, Управа је донела одлуку да та средства преусмери и уплати их у Фонд за изгрању Цркве свети Лука на Царини.
Од тада Удружење спортских риболоваца-Смедеревац у своји просторијама прославља Славу у присуству чланова, њихових чланова породице, гостију из разних друштвено-плитичких организација, спонзора , донатаора , а понекад и представника Савеза спортских риболоваца Србије.
Договорено је и усвојено да сваке године неко из Управе Удружења буде домаћин Славе, па су од тада домаћини Петровдана били : Др Владимир Тодорович 2 пута, Драгослав Накић, Мирко Јоксимовић, Зоран Лазић, Миланче Виријевић, Владан Јоксимовић, Божидар Живковић, Драган Илић, Стојан Ђуричић, Ненад Дабиџијевић,…
Аутор: Смедерево
9. јул 2019.г.
Никола Тасић Цале
Дипл.маш.инжењер (У пензији)
Стари Смедеревац
